Paul Desmond: Džez za vrele letnje noći

Apr 11, 2018

Iako je mnogi doživljavaju kao kompoziciju Dejva Brubeka, jedna od najpoznatijih džez melodija “Take Five” zapravo je delo člana Brubekovog kvarteta, saksofoniste Pola Dezmonda (Paul Desmond) .

Taj, sada već džez standard, nastao je 1959. godine i smatra se za jedan od najuspešnijih singlova u istoriji džeza. Ono što ovu numeru razlikuje od ranije poznatih džez pesama jeste tempo koji je umesto do tad poznatog 4/4 takta bio u ritmu od 5/4 (otud i naziv pesme). Uostalom, počnite da brojite prelaze kada počne numera i videćete da ih ima 5, a do tada ih je bilo najčešće 4. Beše to mala revolucija u džezu.

Pomenuti tempo, Dezmond je prvi put čuo od uličnih muzičara u Turskoj, koji su mu poslužili kao inspiracija za “Take Five”. Zanimljivo je pomenuti da sam Dezmond nije bio preterano ponosan na “Take Five”, pošto je 1958. razmišljao da proda prava na nju, ne bi li kupio skupoceni električni brijač koji je šmekao u jednom izlogu.

Na nagovor Brubeka, njihov kvartet je razradio pesmu, i upravo ona otvara njihov legendarni album “Time Out”. Nakon što je “Take Five” objavljena kao singl, postala je ogroman hit na mnogim radio stanicama širom Amerike, i to ne samo onim koje emituju džez.

Koliko je ova kompozicija bila omiljena, govori podatak da je pred svoju smrt, 1977. godine, Dezmond ostavio Crvenom krstu prava na godišnje izvođenje ove pesme, a ona iznose preko 100.000 dolara, i to svake godine. Dakle, da je Dezmond u celoj svojoj karijeri snimio samo ovu pesmu, rešio bi finansijske probleme i svojih unuka. No, na našu sreću, “Take Five” je bila samo jedna u nizu predivnih Dezmondovih melodija koje nastavljaju da žive i tri i po decenije nakon njegove smrti.

U kvartetu Dejva Brubeka

Pol Dezmond se rodio u San Francisku 1924. godine. Sa 8 godina je počeo da svira violinu, a kada je napunio 12, ovaj žičani instrument zamenio je klarinetom. Sa saksofonom se susreo tek na prvoj godini koledža, no nakon toga više nije imao želju ni za jednim drugim instrumentom.

Tokom Drugog svetskog rata bio je deo mornarice u San Francisku. Ratne godine je proveo u vojnom orkestru, no na sreću nije bio u borbama. Upravo je na odsluženju vojnog roka, 1944. godine, upoznao pijanistu Dejva Brubeka. Nakon što su u drugoj polovini četrdesetih mnogo puta svirali zajedno, 1951. osnivaju “Dejv Brubek kvartet”, koji je od svog osnivanja, pa sve do 1967. kada je rasformiran, važio za jedan od vodećih svetskih džez bendova.

Pored njih dvojice, kvartet su na početku činili basista Bob Bejts i bubnjar Džo Dodž, no ritam sekcija se često menjala i neretko je bivala kreativno podređena Brubeku i Dezmondu, tako da nećemo uopšte pogrešiti ako kažemo da su njih dvojica u njihovom bendu bili kao Džon Lenon i Pol Makartni u onom drugom.

Ukoliko se pažljivo udubimo u muzičke stilove Dezmonda i Brubeka, uočićemo da su oni poprilično različiti. Dok je Dejv važio za pijanistu koji voli glasnu svirku, koji često “ne štedi” svoj instrument kao i da je sklon dugačkim improvizacijama, melodično-nežni zvuk Dezmondovog saksofona bio je sušta suprotnost tome. Međutim, kada te njihove osobene stilove spojite u zajedničkoj svirci, doći ćete do zaključka da su sve te njihove međusobne razlike i te kako u funkciji same kompozicije, odnosno da im upravo te razlike daju neophodnu jedinstvenost.

"Dejv Brubek kvartet” je sa Polom Dezmondom za 16 godina postojanja objavio na desetine albuma, od kojih je svakako najuspešniji već pomenuti “Time Out”. To je prvi džez album koji se prodao u više od milion primeraka, čime je ovaj muzički pravac konačno počeo da nailazi na ljubitelje i van akademskih krugova, u kojima je do tada prevashodno bio slušan.

Usviranost benda koja se ogledala u trista koncerata godišnje, koliko je kvartet u proseku svirao, različiti senzibiliteti njihovih članova, kao i nepresušna želja za novim muzičkim istraživanjima više su nego očigledne dok slušate “Time Out”. Nije ni čudo da upravo ovaj album danas važi za jednu od desetak najvažnijih ploča u džezu i da sa ponosom stoji rame uz rame za najpoznatijim izdanjima iz ovog žanra, kao što su “Kind of Blue” Majlsa Dejvisa ili “A Love Supreme” Džona Koltrejna.

Iako je Dejv Brubek nastavio da svira sa svojim kvartetom (štoje radio do kraja života, preminuo 5.decembra 2012. u 91. godini), za nezvanični kraj ovog benda uzima se 1967. godina, kada ga je Pol Dezmond napustio.

Muzika za opuštanje

Pol Dezmond je pored Arta Pepera jedan od retkih alto saksofonista iz svoje generacije na čije muziciranje nije uticao džez-bap stil Čarlija Parkera. Umesto manje komunikativnih dugih improvizacija, Dezmond je inspiraciju mnogo više crpeo iz osećajnog i melodičnog kul džeza kog je popularisao saksofonista Lester Jang. To će vam biti jasno čim preslušate nekoliko Dezmondovih albuma iz šezdesetih godina, koji se više oslanjaju na takozvanu “lounge” i “easy listening” muziku, nego sa sam džez.

Ukoliko nikada niste slušali neki Dezmondov album i pitate se odakle da počnete, preporučio bih vam tri izdanja koja savršeno pašu najtoplijem godišnjem dobu koje je upravo počelo. Reč je o pločama “Desmond Blue” iz 1962, kao i “From the Hot Afternoon” iz 1965, odnosno “Summertime” iz 1969. godine.

“Desmond Blue” je jedan od retkih albuma na kom Dezmonda prati simfonijski orkestar. Džez standardi kao što su “Body and Soul”, “My Funny Valentine” ili “I’ve Got You Under My Skin” nalaze se na bezbroj izdanja, ali čini mi se da retko gde zvuče toplo i pitko kao na ovom albumu.

Kao gostujući gitarista ovde se pojavljuje legendarni Džim Hol, sa kojim će Dezmond kasnije snimiti nekoliko albuma, od kojih je najznačajniji “Easy Listening”. Naslov ove ploče sugeriše na mirniji tempo koji njom preovladava, što je čini idealnom muzikom za intimne trenutke.

“From the Hot Afternoon” i “Summertime” su, kako im i sami naslovi kažu, letnji albumi. Jedan od muzičara kog je Dezmond obožavao, bio je otac bosa nove, Brazilac Antonio Karlos Žobim i njegovi uticaji su više nego očigledni na oba izdanja. Na “Summertime”, Dezmond je okupio pravu malu ol star ekipu muzičara, s obzirom da pored njega ovde sviraju Herbi Henkok, Ron Karter i Airto Moreira.

Opuštene melodije, lelujavi ritmovi srednjeg tempa, kao i nepretenciozan stil muzičara koji sviraju na njima, čine ova dva albuma potpuno savršenim letnjim sandtrakom, a “From the Hot Afternoon” je bez premca najlepša ploča iz tog takozvanog “opuštenog letnjeg žanra” koju sam do sada slušao.

Posledice hedonizma

Nakon što je napustio Brubekov kvartet 1967, Dezmond je pokušao da se oproba u ulozi pisca i prionuo je na pisanje svoje autobiografije. Iako je napisao više desetina strana, iako je knjizi čak i da naslov (a koji je glasio “Koliko vas uopšte ima u tom kvartetu?”, što je bilo često pitanje strjuardesa u avionima u kojima je Brubekov kvartet provodio dosta vremena, a ujedno dovoljno govori o nepoznavanju džez terminologije od strane širokih narodnih masa), nikada je nije završio.

Iako je govorio da ga pisanje opušta, nema sumnje da je sviranje saksofona sa prijateljima bila Dezmondova ljubav koja nema nikakvu altrnativu. Tako je tih sedamdesetih godina svirao sa svojim velikim prijateljem Četom Bejkerom, pomenutim Džimom Holom, sa Gerijem Maliganom, a u nekoliko navrata i sa bendom “Modern Jazz Quartet”. Njegove muzičke saradnje sedamdesetih su bile nešto brojnije nego ranije, pa otud tek nekoliko albuma koje je Pol objavio pod svojim imenom u toj dekadi.

Privatno, Pol Dezmond je bio hedonista. Istina, nije bio sklon preterivanju i gubljenju kompasa kao neke njegove kolege, ali je znao da udovolji sebi. Najveći porok su mu bili viski i cigarete, a legenda kaže da je umeo dnevno da popuši i preko tri paklice.

Nije bio sklon drogama, no priznao je da je nekoliko puta probao LSD i da “to iskustvo uopšte nije bilo tako loše”. S obzirom na njegovu hedonističku prirodu, uopšte ne čudi što je od svih pisaca ponajviše uživao u delima Džeka Keruaka, Džona Fantea i Timotija Lirija.

U drugoj plovini sedamdesetih je ponovo u nekoliko prilika svirao sa Brubekom, a sa njim je održao i poslednji koncert u Njujorku 1977. godine. Česta konzumacija alkohola i cigareta je uzela svoj danak i Dezmond je već 1976. znao da ima rak grla i da su mu dani odbrojani.To ga međutim nije sprečilo da bude lepo raspoložen, a njegov humor i osmeh su obeležili i taj poslednji, oproštajni koncert sa Brubekom, za koji niko sem njega i Dejva i nije znao da mu je to posledji živi nastup.

Iako će njegovo ime verovatno uvek ostati u senci Brubekovog, albumi koje je snimio Pol Dezmond, kao i njegovo osobeno i pažljivo tretiranje džeza sa puno poštovanja prema tradiciji ali i željom da se unesu novine u ovaj žanr, još dugo će pleniti srca sve malobrojnijih romantika.