Džo Bojd – svedok vremena

Dec 05, 2017

Posao rok producenta se mnogo promenio u poslednjih nekoliko decenija. Dok je ranije producent imao mnogo veći autoritet i kreativnu slobodu, danas je on više neka vrsta servisnog studijskog radnika.

Naravno, ništa nije moguće generalizovati, pa tako ni producentski posao, no činjenica je da su muzičari krajem šezdesetih godina samim potpisom ugovora sa velikom diskografskom kućom automatski dobijali producenta koji radi za tu kuću. To je značilo da je sistem rada ustaljen, kao i da je producent mnogo opušteniji dok radi svoj posao.

Danas, bendovi sami biraju producente, oni su glavni u donošenju većine odluka, što je sistem koji ne privlači „mađioničare za reglerima“ stasale u nekom drugom vremenu. Junak naše današnje priče je upravo jedan od takvih.

Harvard

Džo Bojd (Joe Boyd) se rodio pre 69 godina u Bostonu. Još kao klinac pokazivao je ljubav prema muzici kada je sa svojim starijim bratom znao napamet termine svih muzičkih emisija čije talase je „hvatao“ njihov stari tranzistor.

Kako je poticao iz obrazovane porodice, činilo se logično da Bojd upiše neki renomirani koledž, a malo ih je sa takvom reputacijom koju ima Harvard. Iako je sredinom šezdesetih i diplomirao na Harvardu, Bojd je umesto dobre plate i dosadnog posla u nekoj velikoj korporaciji, želeo mnogo više od života.

Tako je već 1964. počeo da radi za koncertnog promotera Džordža Vajna, sa kojim je organizovao koncerte američkim džez muzičarima u Evropi. Između ostalih, Bojd je tada radio sa Kolemanom Hokinsom, Stenom Gecom, a bio je zadužen za organizovanje par evropskih svirki Majlsa Dejvisa.

Ipak, džez nije bio prva Džoova ljubav. Ono što ga je najviše pokretalo bila je folk muzika. Još kao student na Harvadu on je posećivao lokalne pabove u kojima se okupljao svet koji gaji ljubav prema protestnoj folk pesmi. Akustična gitara, buntovnički stav kao i bes protiv tada aktuelnog hladnog rata, bile su komponente koje su u Bojdu probudile želju za istraživanjem američkog folk nasleđa.

1965. se uključio u organizaciju Njuport folk festvala, mesta na kome se skupljao sam krem tad aktuelnih folk muzičara. Ono što se te godine desilo na Njuportu, ušlo je u anale popularne muzike.

Njuport 1965.

Bob Dilan je bio jedan od učesnika Njuporta 1965. Iako je još tada važio za prgavog muzičara, niko nije mogao pretpostaviti kakav će odjek imati njegova odluka da akustičnu gitaru to veče zameni električnom. Bojd je bio svedok svega toga i stajao je samo nekoliko metara od Dilana. U jednom razgovoru koji sam vodio sa Bojdom pre par godina, ovako je on svojim rečima opisao to čudesno veče:

„S obzirom da sam 1963. takođe bio među publikom na Njuportu, još tada sam primetio da zvuk nije bio dobar, da je sve zvučalo prilično tiho, tako da kada sam se priključio organizaciji festivala 2 godine kasnije, rešio sam da dam sve od sebe da zvuk bude dobar. 1965. smo po prvi put imali tonske probe pre koncerata, i upravo na njima sam video šta će Dilan uraditi te večeri i odmah nam je bilo jasno kakav će to odjek imati.

Tih godina se folk muzika svirala isključivo na akustičnim instrumentima, dok su se električne gitare uglavnom vezivale za pop grupe čije pesme su se nalazile na top listama - električna gitara je za mnoge tada bila simbol komercijalne muzike. Drugim rečima, nisi morao biti genije pa da još na tonskoj probi shvatiš da će Dilan podići veliku prašinu tim koncertom.

Još kada su Dilan i njegov bend izašli na binu sa električnom gitarom, električnom basom, bubnjem i klavijaturama ljudi su već tad počeli da ih gledaju iznenađeno, a kada su na svim tim instrumentima glasno zasvirali, imali ste osećaj kao da je u publici ekspolodirala bomba. A svojski sam se potrudio da se sve lepo čuje, tj. da ne bude tiho.

Dilan te večeri nije pokušavao da ugodi bilo kome, bio je obučen skroz obično, nije se trudio da bude seksi, muzika je bila toliko glasna da niste mogli razumeti šta peva, a čak i da jeste, značenje reči koje je pevao - niste. U publici nije postojala ravnodušna osoba, svi su bili iznenađeni, šokirani, uzbuđeni, oduševljeni..Ja sam bio uzbuđen i oduševljen u isto vreme. Nema sumnje da je taj koncert bio pravi okršaj generacija.

Te večeri sam bio svestan da se dešava nešto veliko. Termin „rok“ se gotovo nije uopšte koristio tih godina. Postojao je “rock and roll”, tako su zvali Čaka Berija i Litl Ričarda, termin pop kojim su opisivali „Bitlse“, ali rok se nije koristio. Čak su i „Rolling Stones“ označavali kao mešavinu popa i ritma i bluza. Dilan je te večeri započeo ono što je samo 2 godine kasnije postalo skroz normalno sa pojavom grupa kao što su „Led Zeppelin“ i „Grateful Dead“. Po mom mišljenju, termin „rok“ je rođen upravo te večeri na Njuport festivalu 1965.“

Poznanstvo sa Sidom Beretom

Nakon tog Njuporta, Bojdu se smučilo stanje paranoje u Americi, a kako se rat u Vijetnamu takođe rasplamsavao, on je rešio da se preseli u London, u kome živi i dan danas. Po dolasku u Englesku, počeo je da se zanima za producentski posao i provodio je sve više vremena u studiju.

Takođe, bio je suvlasnik londonskog kluba „UFO“ u kom su se skupljali mladi koje je ujedinjavala ljubav prema muzici, miru, slobodi i lakim drogama. Upravo je u svom klubu upoznao Sida Bereta, jednog od članova tad malo poznatog benda „Pink Floyd“.

Zahvaljujući tom poznanstvu desio se jedan od pvih Bojdovih producentskih poslova. 1967. godine Džo Bojd je producirao prvi singl grupe „Pink Floyd“ koji se zove „Arnold Layne“. Singl je skrenuo pažnju medija na ovaj mladi bend i odmah nakon što se pesma zavrtela po britanskim radio stanicama, „Pink Floyd“ su potpisali ugovor sa velikom izdavačkom kućom, čime su dobili i nove producente.

To je značilo da će ime Džoa Bojda još jednom ući u istoriju, ovog puta kao prvog producenta, danas već slavne, grupe „Pink Floyd“.

Saradnja sa Nikom Drejkom

Krajem šezdesetih godina Bojd je došao u kontakt sa talentovanim ali nepoznatim muzičarem Nikom Drejkom. Džo je bio fasciniran Nikovim načinom sviranja akustične gitare, a posebno je bio očaran njegovim glasom.

Njih dvojica su zajedno radili na prva dva Nikova albuma „Five Leaves Left“ i „Bryter Layter“. Prvi je obojen gudačima i orkestriranim zvukom, dok je drugi bliži pop žanru, ponajviše zahvaljujući duvačima, i klaviru kog je svirao Džon Kejl, nekada član grupe „Velvet Underground“. Bojd je Nika oduvek nazivao perfekcionistom. Kada su snimali njegov prvi album, na kom je učestvovao orkestar, Džo je morao više puta da moli ljude iz orkestra da ponovo ili malo dugačije odsviraju neki deo pesme, ali ne i Nika, koji je gotovo ceo album odsvirao iz prvog pokušaja, bez greške.

Nakon što je snimio Nikov prvi album, Bojd je imao neograničeno vreme za produkciju i postprodukciju. On je trošio bukvalno desetine sati ni bi li zvuk ove ploče učinio što bliži savršenstvu.

Danas album “Fives Leaves Left” važi za jedan od najlepših debi albuma prošlog veka, a pored očiglednog i ogromnog talenta Nika Drejka, nema sumnje da je toj tituli umnogome doprineo i sam Bojd. Uostalom, kakav rezultat može biti kada se na istom zadatka nađu dvojica tako talentovanih perfekcionista?

Od producenta do pisca

Osamdesetih godina, Bojd je sarađivao sa grupom “R.E.M.” i britanskim muzičarem Bilijem Bregom, no on se seća tog vremena sa gorko-slatkim ukusom u ustima. Kako sam kaže, tada je počeo da oseća pritisak velikih kuća kojima je bio važniji gotov proizvod nego kvalitet, a vreme koje je imao da radi na nekoj od tih ploča bilo je mnogostruko manje nego ono kada je radio npr sa Drejkom. Stoga, ne čudi što je u toj dekadi doneo odluku da prestane da se aktivno bavi produkcijom.

Pre 5 godina Bojd je objavio svoju prvu knjigu "White Bicycles - Making Music in the 1960s“ u kojoj se seća burnih šezdesetih, a ovih dana privodi kraju rad na knjizi posvećenoj muzičkom pravcu world music. Kaže da u ovo materijalističko vreme nalazi mnogo više uživanja u spisateljskom radu nego u muzici. Ali i dalje voli kvalitetne albuma, i još uvek ih aktivno sluša.

Nabrojene grupe su samo jedan mali deo od onih sa kojima je Bojd radio. Nismo pomenuli njegove omiljene “Incredible String Band”, “Fairport Convention” i mnoge, mnoge druge. Ako vas baš zanima cela lista muzičara sa kojima je Bojd radio, dovoljno je da na Vikipediji ukucate njegovo ime i videćete ceo spisak.

Kada to uradite i preslušate bar jedan deo tih ploča koje je Bojd producirao, shvatićete da je njegov sistem i način rada možda bio staromodan, ali da njegovi rezultati zvuče sveže i danas, te da im vreme ne može - ama baš ništa.