Song to Song [2017]
Tandem Malik-Lubecki se ponovo ujedinio kako bi nam isporučio još jednu impresivnu filmsku slikovnicu punu improvizacija i stilskih vratolomija nazvanu Song to Song.
Sklon sam mišljenju da Terensa Malika stavim na vrh najvećih živih režisera našeg doba, tako da mi je izuzetno teško da na njegove, prilično jedinstvene filmove, gledam iz iole kritički negativnog ugla.
Međutim, ako se ikada ukazala prilika, nije zgoreg reći da je Song to Song možda idealna šansa za to. A opet, ova mala kritika može delovati kao bacanje praćke o stenu, jer kritikovati suvog majstora je izuzetno teško.
Možda se Malik malo zamorio nakon prilično intenzivnog perioda, u kome je za nekoliko godina isporučio više filmova negoli u prethodnih 20 godina...
Song to Song narativno može delovati malo isuviše pretenciozno. Mačoizam Goslinga i Fasbendera, i njihov rat oko prilično neharizmatične i prosečne Runi Mare, u grotlu nemilosrdne i besmislene muzičke industrije, deluje u najmanju ruku dosadno, ako ne i iritantno na momente.
Ali, kod Malik sve je u stilu iznad supstance, i ako ste u teatar ušli sa željom da vidite priču, verovatno se zaspali negde na pola filma.
Međutim, ako ste ljubitelj koloritnih scenografija, vizuelno bogatih sekvenci, vrtoglavih pokreta kamere, intenzivnog kretanja kadrova, savršeno ispeglanih enterijera i eksterijera, gde je i najsitnija stvarčica na svom mestu, onda je Song to Song perfektan izbor.
Kvalitetu filma donekle doprinose i epizode muzičkih legendi, međutim, i njihove pojave mu dođu samo kao delić fragmentarne slikovnice, koje ostaju bez ikakvog značajnijeg upliva u glavni tok Malikovih intuitivnih zamisli.
