Father John Misty - Pure Comedy [2017]
Zadatak muzike i muzičara, i umetnosti i umetnika uopšte, nije da nam uvek donesu jednostavnu zabavu , da nam svojim delima ulepšaju stvarnost ili pomognu da makar na trenutke zaboravimo probleme i osetimo se dobro. Svakako nije na odmet da nam prirede lepe trenutke ali umetnost i muzika ima moć da nas inspiriše i pokrene naše misli, kako bi sagledali stvari oko sebe onakave kakve jesu, ma koliko to bolno bilo. I to je upravo ono što je Father John Misty uradio svojim trećim albumom „Pure Comedy“.
Josh Tillman je, kao Josh Tillman, u periodu od 2003. do 2009.godine objavio 9 albuma. Od 2008. do 2012. godine proveo je za bubnjevima benda Fleet Foxes, sa kojima je snimio njihov odličan album „Helplessness Blues“. FantastičnI album „Fear Fun“ (2012), nastao je iz Tillmanove potrebe da krene iz početka, a kao rezultat legendarne avanture „samootkrivanja“ duž severozapadne obale izordio se Father John Misty. Za razliku od haluciogenim supstancama natopljenog „Fear Fun“, drugi album „I Love You, Honeybear“ (2014) potpuno je imao ljubav kao glavnu inspiraciju, jer je nastao u periodu kada je upoznao svoju buduću suprugu. Ovaj album doneo mu svetsku slavu i veliku popularnost i predstavljao je značajan pomak u zvuku, što se možda najjasnije ogledalo u znatno raskošnijim orkestralnim aranžmanima u odnosu na prlično siroviji i ogoljeniji zvuk prvog albuma. Ali kada haluciogena priviđenja ispare, a ljubav... pa ljubav postane svakodnevna stvar posle izvesnog vremena, i kada njena moć više nije dovoljno jaka da realnost oko nas oboji veselim bojama onda nastaje album poput „Pure Comedy“.
Tillman je neosporno jedan od najupečatljivijih muzičara i pesnika ovog trenutka. Beskrajno šarmantan, oštrim smislom za humor, često i prema samom sebi, uz to je veoma načitana, rečita osoba koja ume da u svojim intervjuima i stihovima citira Sartra, Hesea, Platona i sve ovo ponekad može da bude prokletstvo koliko i blagoslov. Ljudi ne vole da im neko prstom pokazuje sve njihove mane i nedostatke i da se „pravi“ previše pametan, posebno ako je ta osoba savršeno svesna svojih mana i vrlina, ne boji se da prikaže svoje obe strane. Tillman je veoam dobro predvideo kakve reakcije će izazvati njegov album
She's like, "Oh great, that's just what we all need
Another white guy in 2017
Who takes himself so goddamn seriously."
Nakon velikog uspeha drugog albuma Tillman je skrenuo pažnju na sebe. Sa jedne strane to mu je donelo ponudu za prelazak u veliku izdavačku kuću, koju je on odbio u želji da ima poptunu slobodu u onome što stvara, takođe dobio je i priliku da komponuje pesme za velike zvezde poput Beyonce i Lady Gagu. Ali pre svega obezbedio je sebi dovoljno prostora u velikim medijima, što je pak omogućilo mnogo brojniju publiku koja će imate prilike da čuje sve što želi da kaže. A na albumu „Pure Comedy“ rekao je mnogo toga. U 13 pesama i 75 minuta opleo je po mnogim negativnim stvarima koje muče moderno društvo, nepravednom uređenju koju stvara neoliberalni kapitalizam, opčinjenost tehnologijom, konzumerizam, milenijalsko hipstersu supkulturu i svakako religiju i crkvu, pre svega hrišćansku, kao instituciju koju sa razlogom napada u svakoj pogodnoj prilici.
Naslovnu pesmu, „Pure Comedy“, sam je nazvao ljubavnim pismom čovečanstvu, ali umesto toga je na svoj nepostredno ironičan način opisao ljudsku prirodu kao čistu komediju, delo arogancije, ugrađene u genetski kod ljudske vrste, koja smatra da sve na ovoj planeti pa i univerzumu postoji samo zbog nje
Comedy, now that's what I call pure comedy
Just waiting until the part where they start to believe
They're at the center of everything
And some all-powerful being endowed this horror show with meaning
Razlozi za njegovo kritičko viđenje religije potiču iz njegovog detinjstva. Odrastao je u veoma religioznoj hrišćanskom okruženju i porodici . Muzika mu je bila zabranjena, barem ona koja nije religiozne sadržine, tako da je Bitlse čuo po prvu put tek kada je napustio svoj dom u 18.godini. Po njegovim rečima jedina sekularna (ne religiozna) muzika koju je mogao da ima je jedan jedini album Boba Dylana. Čak je i kasetu Michaela Boltona, koju je dobio od prijatelja i kojom je, kao trinaestogodišnjak bio oduševljen, pre svega jer je to bilo jedino što je čuo a da nije bilo odobreno od njegovih roditelja, morao da čuva u automobilu majke svog prijatelja. Kad na kraju dodate činjenicu da je nad njim, kao tinejdžerom vršen obred egzorcizma na zahtev njegovih roditelja shvatate koliko goričine i istine ima u stihovima
Oh, their religions are the best
They worship themselves yet they're totally obsessed
With risen zombies, celestial virgins, magic tricks
U lirskom seciranju modernog društva humor je jedno od oruđa koju Tillman često koristi. Granice ironije, ozbiljne kritike su veoma nejasne i maglovite, posebno u temema ljudske opčinjenosti tehnologijama. U meni najdražoj na ovom albumu i po tempu najbrža „Total Entertaiment Tonight“, kritika je sasvim jasna, tehnologija koja je mogla doneti fantastičan napredak u razvoju demokratije i svesti čovečansta , postala je sredstvo za jeftinu zabavu i zadovoljenje najnižih ljudskih nagona, dok u „Ballad of the Dying Man“ stihovi
Eventually the dying man takes his final breath
But first checks his news feed to see what he's 'bout to miss
postaju bolno realni.
„The Memo“ je ironična slika stanja moderne umetnosti i umetnika. Precenjenost, opsednutost socijalnim medijima, konzumerizam, elitizam bez ikakvog pokrića, „pozerizam“, su osobine koje krase milenijalsko hipstersku podkulturu, koja nije ništa drugo do naličje medaljona čiju drugu stranu čine zvezde rijalitija, reklame za gazirana pića, kvazi hip hoperi. Tillman bi veoma lako mogao biti okarakterisan kao proizvod upravo te supkulture, kao običan arogantan i pretenciozan „seronja“, i bilo bi tako da iza njega ne stoji njegova muzika i njegovi stihovi, koji su pre svega bolno iskreni. Najupečaljivja 13minutna pesma „Leaving LA“, nastajala je gotovo dve godine, i upravo je odraz njegove iskrenosti, za koju sam kaže da može biti protumaćena pogrešno pa čak i ugroziti njegovu karijeru. Jednostavna pesma u jednoličnom ritmu, odsvirana na akustičnoj gitari sa gudačkom pratnjom, više je muzička podloga za monolog čoveka razočaranog u svet i ljude oko sebe, i nosi dosta autobiografskog u sebi. Počinje napuštanjem okruženja prepunog pretencioznih licemernih pozera i njihove popularne kulture. U živom izvođenju ove pesme
These L.A. phonies and their bullshit bands
That sound like dollar signs and Amy Grant
„bullshit“ postaje „Pitchfork“, što je u velikom broju slučajeve postalo jedno te isto i jasno naznačava njegovo distanciranje od trenutno populane supkulture.
Prvo što mnogi primete koji prate njegovo stvaralaštvo, još od perioda pre „rođenja“ Father John Mistyja, je način na koji je evaluirala njegova muzika. Meni je taj proces više ličio na nadogradnju njegovog autentičnog i jedinstvenog muzičkog izraza. U osnovi njegovih pesama su njemu svojstveni melodijski paterni, čvrsta dobro osmišljena struktura, na koju on postavlja nove, sa svakim albumom sve bogatije i raskošnije muzičke elemente. Jedna od glavnih karakteristika albuma „Pure Comedy“ je vanvremenski univerzalni kvalitet pesama, koje jednako dobro mogu da se uklope u muziku stvaranu u bilo kojoj dekadi od 70ih do sada , a verovatno i u vremenu koje je pred nama. Na ovom albumu osnovna nit pesama kreće se na klaviru ili akustičnoj gitari da bi se onda oko nje razvijale gudačke i duvačke partiture koje je aranžirali i komponovali Gavin Bryars i Nico Muhly. Ko-produkciju je sa samim Tillmanom kao i na prethodnim albumom radio Jonathan Wilson, koji je delom odgovoran za pravac u kome se kretala muzika Father John Mistyja.
Pre pet godina krenulo je muzičko putovanje Father John Mistyja, na kome je Tillman kao jednu od glavnih vrlina istakao svoju konstantnu želju da menja i unapređuje, pre svega samog sebe a onda i svojom muzikom svet oko sebe. Sam je napomenuo da je svoj život uredio tako da je njegova jedina vrednost ono što stvara i piše, i ako se to pokaže kao neuspeh, onda je njegov život bez ikakvog smisla.
„Pure Comedy“ je remek delo, koje verovatno neće svakome odgovarati. Delom jer od slušaoca zahteva da se menja, da prepozna loše stvari na koje nam Tillman ukazuje u svojim stihovima, pronađe ih u sebi, prihvati ih kao deo sebe i sa promenama krene od samog sebe.
