Elliott Smith: Balada o beskrajnoj praznini
Povodom dvadeset godina od objavljivanja albuma „Either/Or“ (1997) Elliotta Smitha pojavilo se reizdanje u kome imamo remasterizovane pesme sa originalnog albuma, kao i još 9 novih snimaka, uglavnom sa njegovih živih nastupa. Kako opisati muzičko remek delo rečima, jer ovaj album to svakako jeste? Veoma teško, možda i nemoguće, posebno kada govorimo o stvaralaštvu Elliotta Smitha. Za njegovu muziku saznao sam, na moju žalost, tek nakon njegove tragične smrti 2003.godine. Do tada je Smith objavio već 5 albuma, i to „Roman Candle“ (1994), „Ellioth Smith“ (1996), „Either/Or“ (1997), „XO“ (1998) i „Figure 8“ (2000). Posthumno objavljeni su albumi „From a Basement on the Hill“ (2004), „New Moon“ (2007) i „Heaven Adores You“ (2016). Njegova pesma „Miss Misery“, koja se našla na soundtracku filma „Good Will Hunting“ bila je nominova za Oscara, a sam Gus Van Sant je uključio još tri njegove pesme kao muzičku podlogu za ovaj film.
Kako je Elliott Smith stvarao tokom 90ih, kada sam ja bio u svojim dvadesetim, i kao i većina mladića tok životnog doba, tek izašao iz tinejdžerskog perioda, žestoka gitarska muzika grunge, alternativnih i hard core bendova bila je idealno gorivo za sav taj bes i nezadovoljsto, koji se taložio pod uticajem svih onih sranja koje su nas sve mučili u ovim krajevima tokom poslednje decenije XX veka. Kada, pak uđete u tridesete, polako počinjete da shvatate da život neće biti onakav kakvim ste ga zamišljali samo desetak godina ranije, ili možda niste ni zamišljali već ga samo pustali da jednostavno teče, tada počinjete da presipitujete svoje odluke i razmišljate da li je u nekom trenutku u životu, trebalo „skrenuti levo kod Lajkovca“. Kada ona vatra koju ste imali u sebi bude zatrpana razočarenjem, depresijom, realnom slikom ljudi i sveta oko vas, tada možete pronaći sebe u pesmama Elliotta Smitha. Tada stihovi pesme „Ballad of Big Nothing“
You can do what you want to whenever you want to.
You can do what you want to—there’s no one to stop you.
Now you can do what you want to whenever you want to.
Do what you want to whenever you want to.
Do what you want to whenever you want to,
Though it doesn’t mean a thing—Big Nothing.
budu kristalno jasni i bolno realni.
Smith je imao moć, kao i većina velikih pesnika, u svakom slušaocu svojom muzikom i stihovima, prizove određene slike i situacije i povede vas u intimno istraživanje svojih emocija do dubina i širina kojih ni sami niste bili svesni, ili ste ih jednostavno zatrpavali, u strahu od svega onoga što se tamo krije. Emocionalno kompleksna „Between the Bars“ je savršen primer njegovog pesničkog dara. I dok stihovi
Drink up, baby, stay up all night
With the things you could do you won’t but you might,
The potential you’ll be that you’ll never see,
The promises you’ll only make.
bolno opisuju njegovu sudbinu nije teško poverovati da mnogi mogu pronaći sebe u njima.
Prava slika kompleksne ličnosti Elliotta Smitha se može osetiti kroz njegovu predivnu muziku i stihove jer, jedino tada je svetu uspevao prilkaže tu duboku skrivenu stranu svoje ličnosti, koja se u realnosti povlačila pred alkoholizmom, narkoticima, teškom depresijom i paranojom, sećanjima na zlostavljanja od strane očuha tokom detinjstva. Po sećanjima njegovih najbližih prijatelja, Smith je ponekad bio veoma teška osoba u čijoj okolini nije bilo lako boraviti.
Poput Kurta Cobaina ili Iana Curtisa, ni Smith nije preživeo borbu sa svojm demonima, 21. oktobra 2003.godine u svojoj 34.godine preminuo je od dve ubodne rane u predelu grudi i u nedostatku dokaza njegova smrt je zavedena kao samoubistvo. Izveštaj patologa utvrdio je da u njegovom organizmu nije bilo tragova narkotika i alkohola osim prepisanih doza lekova koje je uzimao zbog psihičkih problema. Još neki detalji iz tog izveštaja ukazivali su na određene nedoslednosti, tipične u slučajevima samoubistava, ali organi vlasti su, uzevši u obzir njegove psihološke probleme odustale od dubljeg bavljenja ovim slučajem i zvanično ga zatvorili.
Nakon njegove smrti veliki broj muzičara odao mu je poštu na sebi specifičan način. 2014.godine objavljen je dokumentarni film o njemu pod nazivom „Heaven Adores You“ dok je prošle godine objavljen album obrada njegovih pesama „Say Yes! A Tribute to Elliott Smith“. Nakon skoro petnaest godina od njegove smrti, njegov uticaj na muzičare i interesovanje za njegovu muziku kod osoba koja od muzike žele nešto više o puke zabave i prijatne melodije koja popunjava svakodnevni život, ne jenjava. Živimo u vremenu kada je gotovo sve što vidimo oko sebe podređeno ogoljenom konzumerizmu, pa tako i umetnost i muzika. Ako je verovati raznim renomiranim medijima, ništa nije bolje stvoreno od muzike koja puni njihove stranice poslednjih godina, ali takođe tvrde da ne možemo da živimo bez najnovijeg iPhonea ili odeće iz nove kolekcije neke opskurne modne etikete. Ali sama činjenica da ste, recimo muzičar sa psihičkim problemima ne čini vas i genijem ili umetnikom većim od Picassa. Za tako nešto umetničko delo treba da izdrži test vremena. Verujem da muzici Elliotta Smitha taj test neće predstavljati problem.
