Adamove jabuke [2005]
Film Adamove jabuke (Adam's Apples) je treći u nizu Andersa Tomasa Jensena, nakon Flickering Lights iz 2000.godine i The Green Butchers iz 2003.godine. Njegov glavni glumac, Mads Mikelsen i ovde igra jednu od glavnih rola pored jako upečatljivog Ulriha Tomsena. Film je te, 2005.godine proglašen za najbolji nordijski film, pogledalo ga je pola miliona danaca i osvojio je brojne nagrade publike na drugim zvaničnim festivalima.
Film nema nikakav uvod, od prve scene gledaoc biva uvučen u radnju, koja je, ispostavlja se kasnije, uobičajena rutina. Sveštenik Ivan (Mads Mikelsen) na živopisnom seoskom putu kolima dočekuje Adama (Ulrih Tomsen), koji je okoreli neo nacista, sa jasno definisanim tetovažama. Adam, kao i nekolicina drugih osuđenika, krivih za serije zločina, mora odraditi društveno-koristan rad kod Ivana kao deo njegove kazne. Svako od njih mora postaviti sebi neki cilj kako pravila nalažu. Adam, sa puno sarkazma, kaže da želi ispeći pitu od jabuka. Ivan to shvata ozbiljno i poverava Adamu drvo jabuke na čuvanje dok plodovi ne budu zreli. Drvo jedu crvi, napadaju ptice i udara ga munja. Za Ivana to je iskušenje od strane Đavola kako bi Adamu testirao veru. Za Adama, Bog dozvoljava Đavolu da testira Ivanove vrline i pravednost. Ovo je glavni sastojak i esencija ovog filma.
Adam, zadojen mržnjom, ima samo jedan cilj - da uništi Ivana i sve što on predstavlja. U tom procesu, kao jedina osoba koja normalno rezonuje svet oko sebe, Adam se menja i postaje dobar čovek. Sa druge strane, Ivan je ekscentrično svešteno lice koje živi u poricanju tragike na ličnom planu kako bi mogao da normalno nastavi svoj život. Na mirnom mestu, daleko od gradske vreve, okružen je totalnim karikaturama od karaktera, likovima potpuno izmeštenih iz realnosti. Reditelj nam jasno pokazuje, u okviru ove male zajednice, poprečni presek celog sveta i kako se granice u njemu, između realnosti i nadrealnosti, zdravog razuma i ludila, brišu bespovratno. Pored velikih doza crnog humora, sve izgleda itekako zabavno i svetla nota optimizma odnosi veliku pobedu.
Likovi iz pera i režije Anders Tomasa Jensena su često smešni, grubi, ovakvi i onakvi ali uvek tako prepoznatljivo ljudski. Jensen donosi zaključak da nije bizarno stvoriti svoj lepi, imaginarni svet kako bi se lakše izborio sa nadolazećim uraganom koji nosi život uopšte.
