Izgubljeno blago: Nik Geri

Aug 23, 2017

Diskofili su ljudi kojima slušanje muzike predstavlja mnogo više od hobija. Oni su zatrpani pločama, diskovima i mp3 fajlovima, često na koncerte daju poslednju paru, a svojevoljno preslušavaju mnogo prosečne muzike da bi pronašli skriveno blago u vidu nekog retkog, a kvalitetnog albuma. Jedan od muzičara koji toj beskonačnoj potrazi daju smisao je junak današnje priče, Nik Geri (Nick Garrie). To što verovatno nikada niste čuli nijedan njegov album ama baš ništa ne znači, s obzirom da ogromna većina ljudi takođe nema predstavu ko je on. Pošto ste već navikli da na ovom mestu svakog petka “ispravljamo krive Drine”, došao je red da odgonetnemo zagonetku zvanu Nik Geri.

Pariz šezdesetih

Nik Geri je rođen u Engleskoj pre 62 godine, od majke Škotlanđanke i oca Rusa. Roditelji su mu se razveli dok je još bio u osnovnoj školi. Majka se udala za egipatskog diplomatu i zbog njegovog posla su se svo troje preselili u Pariz početkom šezdesetih godina prošlog veka. U tom ranom detinjstvu, Nik je važio za nemirno dete i njegova majka nikako nije mogla naći način da ga drži na oku. Kada se požalila kolegi sa posla, on je poklonio Niku album Boba Dilana “The Freewheelin' Bob Dylan” (onaj na čijem omotu je slika Dilana i njegove tadašnje devojke Suzi Rotolo), sve u nadi da će Nik više vremena provoditi u kući nego na ulici (taj mamin kolega se zvao Kalevi Sorsa i kasnije će postati premijer Finske).

Ispostavilo se da je taj potez bio prava stvar, jer Nik nedeljama nije skidao taj Dilanov album sa gramofona. Nakon što je dobio svoju prvu akustičnu gitaru, provodio je sate svirajući Dilanove pesme, a kad je napunio 15 godina, počeo je da piše i sopstvene.

Nedugo pošto je ovladao osnovama gitare, upoznao je pop kompozitora i dirigenta Edija Vartana, brata tad popularne francuske pevačice Silvi Vartan. Ediju su se dopale te prve Nikove pesme i zahvaljujući svojim poznantsvima iz muzičkog sveta Pariza, Nik je već sa 18 godina potpisao ugovor sa Lusijenom Morisom, vlasnikom diskografske kuće “Disc AZ”.

Nikove i “Stanislasove” noćne more

Ono što Nik tada nije znao, to je da je Edi uvežbao čitav orkestar koji će ga pratiti tokom snimanja debi albuma. Edijeva sestra je tad bila velika zvezda u Francuskoj, a kako je sam organizovao orkestre za snimanje njenih albuma, nije mu bilo teško da iznajmi 56 vrsnih muzičara za Nikov album prvenac. Iako se samouki Nik u početku osećao dosta neprijatno pored tolikog broja školovanih muzičara, tokom dve nedelje snimanja uspeo je da se opusti.

Rezultat te dvonedeljne studijske avanture Nika i pedesetšestočlanog orkestra bio je album “The Nightmare of J.B. Stanislas”. To je bila psihodelična pop ploča koja je odisala duhom vremena karakterističnog za promene koje su se u svetu dešavale te 1968, a s druge strane bio je to album koji je po mnogo čemu bio ispred svog vremena. Kada pomešate Nikove melodične pesme, prepoznatljiv zvuk njegove akustične gitare i veliki orkestar sa svim onim energičnim gudačima i duvačima, postajete svesni da prisustvujete jednom pravom malom remek delu barokne pop muzike.

Međutim, taman nakon što je album snimljen i objavljen u početnih 100 primeraka, vlasnik kuće “Disc AZ” Lusijen Moris je izvršio samoubistvo. Kako je on bio jedini u diskografskoj kući kome je bilo stalo da taj album bude valjano promovisan, to je automatski značilo da je dalja sudbina ploče “The Nightmare of J.B. Stanislas” potpuno neizvesna. Ubrzo nakon toga, diskografska kuća je prestala da postoji, a Nik Geri je potpuno razočaran rešio da napusti muziku.

Od škole skijanja do punih stadiona

Početkom sedamdesetih, Nik je nastavio studiranje koje je privremeno obustavio misleći da će mu muzička karijera biti primarna. Pored muzike, njegova strast je bila skijanje, tako da je u to vreme u Švajcarskoj osnovao školu skijanja, u kojoj je radio sve do pre nekoliko godina. Iako je sredinom sedamdesetih na kratko sarađivao sa poznatim francuskim kompozitorom Frensisom Laijem (istim onim koji je dobio Oskara za čuvenu temu iz filma “Ljubavna priča”), sve do 1984. gitaru je svirao više za svoju dušu nego za publiku.

Te 1984. godine Nik se udružuje sa dvojicom muzičara iz pratećeg benda Ket Stivensa i konačno snima svoj drugi album “Suitcase Man” . Taj album je snimio pod prezimenom Hamilton, što je bilo devojačko prezime njegove majke, koja je preminula baš te 1984. Koliki je bio baksuz sa svojom debi pločom, toliko je imao sreće sa “Suitcase Man”. Naime, taj album je postao pravi hit u Španiji, gde je nekoliko nedelja čak bio najprodavaniji. Zahvaljujući tome, njegov bend je dobio poziv da bude predgrupa na španskoj turneji Leonarda Koena.

Kao neko ko pre toga nikada nije svirao pred više od stotinak ljudi, činjenica da će nastupati pred hiljadama Koenovih poštovalaca ulila mu je tremu i strah. Na sreću, Koen je bio više nego oduševljen Nikom, te mu je dosta pomogao u vraćanju samopouzdanja. Njegov prvi susret sa Koenom desio se tokom tonske probe na jednom stadionu. Nik je nakon odsvirane probe seo na binu da pojede sendvič i u tom momentu mu je prišao Koen, uzeo mu sendvič iz ruke i bacio ga. Pozvao ga je u prostoriju iza bine koja je bila namenjena Koenovim muzičarima i koja je vrvela od raznoraznih skupih đakonija za jelo i piće. Rekao mu je “Klopaj sad k’o čovek, pa da oduvamo ovaj stadion”.

Povratak “Stanislasa”

Iako je pod imenom Nik Hamilton 1994. snimio još jedan album (“The Playing Fields”), većinu vremena je provodio kao instruktor skijanja u Alpima, gde je uveče zabavljao goste svirajući na akustičnoj gitari obrade poznatih pesama. Koliko je Nik skroman čovek, govori činjenica da je među tim obradama ponekad odsvirao jednu ili dve svoje pesme, ali nikada nije otkrio publici da je on njihov autor. Bio je potpuno svestan da većina ljudi nema pojma ko je on i nije imao želju da to promeni.

Međutim, početkom 21. veka, on je iz šale jedno veče na internetu ukucao “Nik Geri” , smejući se samom sebi u brk. Rezultati te pretrage su ga ostavili bez daha. Te večeri je saznao da ljubitelja albuma “The Nightmare of J.B. Stanislas” ima bar desetostruko više nego što je on mislio. Nik nije mogao pretpostaviti da je taj album, među istim onim diskofilima sa početka teksta, stekao kultni status i da se originalni primerci te ploče prodaju za 1000 evra.

Ta velika nepravda, da tako dobar album (na kom svira 56 muzičara i čije snimanje nije bilo nimalo jeftino) prođe gotovo nezapaženo, bila je ispravljena 2005. godine, kada je “The Nightmare of J.B. Stanislas” konačno reizdat, a samim time je postao dostupan svima nama koji smo 1000 evra videli samo na televiziji.

40 godina posle

Tačno 40 godina od objavljivanja albuma “The Nightmare of J.B. Stanislas”, on ponovo ulazi u studio i snima četvrti, odnosno drugi album pod imenom Nik Geri. Reč je o ploči “49 Arlington Gardens” na kojoj su pored njega svirali članovi škotskih pop grupa “Teenage Fanclub” i “BMX Bandits”. Članovi oba benda su višedecenijski ljubitelji Nikove muzike i spadaju među onih 100 srećnika koji poseduju originalna izdanja njegove debi ploče. Što se tiče albuma “49 Arlington Gardens”, njemu su pomenuti muzičari dali svežinu novog vremena, dok Nikov glas i gitara evociraju uspomene na romantiku prošlih dana. Potpisnik ovih redova svake godine presluša par stotina albuma iz aktuelne muzičke produkcije, a te 2009. godine najlepši od svih koji je čuo beše upravo “49 Arlington Gardens”.

Svi vi koji volite Boba Dilana, Nila Janga, Leonarda Koena, Brusa Springstina, Nika Drejka, Donovana, Džoni Mičel ili Tima Baklija, a još uvek niste upoznati sa opusom Nika Gerija – pravac internet. Ne dozvolite da vam jedan ovako talentovan muzičar promakne zbog bilo kog razloga. Kada se jednom zaljubite u njegovu muziku, biće to ljubav koja traje godinama. Verujte mi na reč.

Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik