Enter the Void [2009]
Paz de la Huerta, Nathaniel Brown, Cyril Roy, Olly Alexander
Trajanje filma : 161 minut
Majstor provokacija, Gaspar Noé, uspeva da popuni prazninu između genijalnosti i totalne apstrakcije na jedan nov, za većinu zbunjujući i nejasno definisani način u haluciogenoj priči o post-mortem iskustvu sa stranica Tibetanske knjige mrtvih u svom filmu, za ovu priliku nazvanu “Stupanje u ništavilo” (Enter the Void).
Film je svojevrsni rolerkoaster događanja i pokretnih slika koji su u spektru od intenzivnih do dosadnih sekvenci a sve ispričano iz specifičnih uglova kamere, nekad i iz ugla genitalija...
Autor jedne ovakve neobičnosti je “đavolak” koji potpisuje dela poput I Stand Alone i Irreversible. Za potrebe filma Enter the Void, Gaspar je iskoristio pogled iz prvog lica, pravo iz očiju glavnog protagoniste. Mladić pod imenom Oskar (Nathaniel Brown) je ovisnik (a ponekad i diler) raznih vrsta opijata. Njegovo lice se vidi samo na momente, kada se gleda u ogledalu ili kada posmatra svoje beživotno telo na podu. Da.
Na početku filma vidimo da Oskar živi sa svojom sestrom Lindom (Paz de la Huerta) u neonskoj imperiji predivnih psihodeličnih boja koje kao da su iz nekog sna. Grad je Tokio, velika fascinacija autora ovog teksta. Odlazeći iz stana na svoj posao, Linda ostavlja Oskara samog da završava neki dil koji će imati za njega tragične posledice. Oskar i Linda su vrlo bliski. Njihovi roditelji su nastradali u saobraćajnoj nesreći u kojoj su i oni, nažalost, na zadnjem sedištu vozila, bili akteri. Nakon toga obećali su jedno drugom da se nikada , ni pod kojim uslovima, neće rastati. Igrom sudbine, Oskar dolazi u priliku da realizuje obećanje na krajnje bizaran način. On gine na samom početku filma a njegov duh, koji lebdi u formi rediteljeve fenomenalne kamere i kadrova, počinje da se kreće kroz svet smrtnika, još uvek nesiguran u svoj krajnji cilj. Ovo je otprilike neka konkretna ideja filma, sve nadalje prelazi u trip sa “onog” sveta.
Oslobođen zemaljskih stega, Oskar luta gradom, njegov život se razmotava u raznim sekvencama. Reditelj otvara Pandorinu kutiju otkrivajući nam i neke Oskarove intimne reference u vidu sećanja i bolnih uspomena, blage seksualne opsednutosti sestrom. Kroz pravi mali roj pomešanih slika, scene i situacije nežnih boja i osećanja prosto napadaju bizarne i eksplicitne scene. Gaspar Noé nas istovremeno i miluje i udara u lice. Moram da spomenem i ime Benoit Debie koji je glavni kinematograf i koji je uspeo da nađe načina da predstavi jednu veoma neobičnu i nadasve zahtevnu priču na filmičan način. Njegove slike, pod dirigentskom palicom reditelja, pričaju mnogo više od očekivane naracije i bilo kakvih verbalnih objašnjenja.
I, naravno, tu je vrhunac, klimaks bolje reći, koji je smešten u neonski hotel ljubavi (Love Hotel). Poput Grada Mašina iz nastavaka filma Matrix, zraci bljještave energije izbijaju kao kvazari iz udaljenih galaksija na sve strane univerzuma. Kod braće Wachowski energija dolazi od mašina dok kod Gaspara ona izbija iz mnoštva ženskih polnih organa, tačnije organa za reprodukciju u procesu muške penetracije. Pomenuti, uvrnuti i bizarni uglovi kamere svedoče o čudima nastanka života!
Time je krug kod Gaspara zatvoren - velika vizija života, “života” nakon smrti (ne mogu reći “zagrobnog”) i reinkarnacije. Sve je na broju i linearno predstavljeno kroz veliko finale u hotelu.
Ostaje da se razmišlja na datu temu u pravcu da li je ovo više vizuelni nego spiritualni eksperiment. Šta nas zapravo čeka nakon ovog života? Hoćemo li lutati u potrazi za rešenjima svojih nerešenih problema? Na sva ova pitanja nema lakih odgovora. Gaspar Noé nam zapravo želi reći da, štagod radili, treba uživati u “vožnji”. Ne postoji konstantna linija jasnoće, vrlo često je sve jako zbunjujuće i nadasve smešno i apsurdno. Opet, valjda je to (duhovni) život. Karakterističan spoj svih mogućih, nepredviđenih događanja, osećaja i situacija.
I zato je tako interesantan za življenje.
