GistroFM: Sijesta na kopnu
Bez obzira na to da li je u pitanju čovek, žena, muzika, film, knjiga, grad, ostrvo ili nešto deveto, najviše volim ono čega nema u izobilju, ono što je retko i jedinstveno. Eto jednog od odgovora na pitanje što je seta boja koja preovladava u mom životu. To isto važi kada su u pitanju fotografije. Ne dešava mi se često da kada prvi put vidim fotografiju prestanem sve da radim i umesto toga piljim netremice u nju više desetina minuta. Umeju čak i sati da budu u pitanju. Ali jedna od čari života je što se ipak nekada baš to desi. Kada sam prvi put video ovu fotku to je bio slučaj. Njen autor je Capochiani Armando, a ako je verovati internetu, čovek je vrhunski kuvar, a fotografija mu je hobi.
Ne znam gde je nastala, a iskreno slabo me to zanima. Jedino što računam je osećanje koji imam dok je gledam. Opisivanje tog osećanja je izazov čak i za nekog kome korišćenje reči u svrhu dočaravanja nečeg predstavlja zanimanje. Ali život bez izazova je sličan životu bez snova, praznjikav i pomalo second hand. A jebeš to. Lepo su onomad rekli Jesus & Mary Chain – that second hand living it just won’t do.
Da živim u nekoj od ovih kuća, znam da prozori u prizemlju ne bi imali rešetke. To je samo zato što meni niko ne bi imao šta da ukrade. Mogućnost da stvarni stanari poseduju stvari koje su vrednije od mojih, više je nego izvesna. Rešetke na stranu, ali vrlo lako se mogu zamisliti kako spavam iza ovih drvenih žaluzina. Podne je i oboje smo još u krevetu. Kako i ne bismo kada smo prethodnu noć ostali budni do zore. Nije to bila nikakva luda žurka, ni neke bahanalije, samo spremanje klope, pisanje, slikanje, smejanje i vođenje ljubavi. Ona će se svakako probuditi pre mene, jer se osoba koja ustaje posle mene još uvek nije rodila. Sad ide izmaštavanje mog dana sa njom, doručka u krevetu, odlaska na obližnji pijac, pominjanje mora, izležavanja u hladovini, maslinovo ulje koje se sliva niz bradu, opisivanja nje i mnogo dobre muzike. Te opise ću ovog puta ipak sebično zadržati za sebe, te ću samo reći da odavno nisam video verodostojnije dočaravanje sijeste od ove fotografije. Mislim da bi se i Ves Anderson složio sa mnom. Ipak, dobru muziku neću zadržati za sebe, jer to bi bila jeres. A ne daj bože da budem bezbožnik.
Današnji Gistro FM je inspirisan ovog fotografijom i u njemu ima nekoliko pesama koje me na razne načine asociraju na sijestu. Jedna je Days grupe Television kojom i počinje emisija. Svaki put kad čujem ovu pesmu meni je proleće, gde god da sam i kakvo god da je vreme. Ali pored nje, u ovoj epizodi vas čeka nekoliko fenomenalnih novih albuma. Tu je pre svega novo izdanje grupe Stereolab koje se čekalo 15 godina. Sudeći po tome koliko je lepo, svaki minut tog čekanja se isplatio. Isto se može reći za 77. album Vilija Nelsona, čoveka koji je dve godine stariji od Elvisa i koji je rođen iste godine kad i Koraks. Novi Vilijev album mi je obojio ovaj maj najlepšim bojama. Takođe ne prestajem da slušam novo izdanje Marka Riboa, njegov prvi album na kome u celosti čujemo Markov glas. Ova njegova mešavina kosmičkog bluza, bosanove i džeza, idealna je za svaku sijestu. Od noviteta tu je i sjajan album Roberta Forstera, kao i pesme sa novih izdanja Saint Etienne (već sad ozbiljan kandidat za singl godine), Nila Janga, Pola Velera i grupe Pulp. Kad pominjem Pulp treba reći da je današnji Gistro evergreen njihovo remek delo Different Class koje ove godine slavi tri decenije postojanja. Po ovoj epizodi se vrzmaju još Wilco, Džoš Rauz, King Gizzard, Boni Prins Bili i mnogi drugi.
To što sam trenutno na kopnu i što moji prozori nemaju drvene žaluzine ne znači da ne mogu imati sijestu. Imam je svaki dan. I uz svaku od tih dremki mi svira neka muzika, a jedan delić nje možete čuti u današnjoj Gistro FM epizodi.
