GistroFM: Someday Some Morning Sometime

Proleće je moje godišnje doba. Ako u nekom periodu godine mogu ono što nikad ne mogu, to je između marta i juna. I nema veze da li sam u Beogradu ili Teksasu, da li imam lovu, da li sam sam ili sa nekim, da li me slušaju ili ja slušam, ma čak ni da li je bombardovanje ili mir, krajem svakog marta osećam da me daljine zovu glasnije nego inače. To što im se nekada odazovem, a nekad ne, nimalo ne umanjuje ushićenje koje imam kada ih čujem. A sada ih čujem sve u šesnaest.

Mene nije baš tako lako usrećiti, pa ne mogu reći ni da se sada osećam najsrećnije na svetu, ali to obećanje proleća me diže na neki teško objašnjiv način. I pored porodice i ono dvoje-troje najbližih prijatelja, jedino proleću verujem kad obećava. Za ovih bezmalo skoro pola veka bukvalno me nikada nije izneverilo, a i kada se činilo da jeste, brzo se ispostavilo da sam ja uprskao. Ovog proleća me posebno raduje to što znam da sam jesenas i zimus ispunio kvotu dana kada sam bio kriv za nešto. Što bi Belle & Sebastian rekli „it’s someone else’s turn to take a fall“. Ono što znam je da u ovaj april ulazim „pravlji“ nego ikad pre i čistiji od akustične gitare Aleksa Čiltona u „Thirteen“. Dosta je bilo, matori.

Postoji ta pesma Vudija Gatrija koju on nikada nije snimio, a koju su pre četvrt veka uglazbili Wilco i Bili Breg. Zove se Someday Some Morning Sometime i uvek mi je mirisala na mirno aprilsko nedeljno jutro, sveže procvetali badem u jednom dvorištu pored kog prolazim gotovo svaki dan (u kom doduše živi jedan drkadžija) i nadu. To je ona nada koja realno nema neku osnovu, ali za koju se u maju ili junu gotovo uvek ispostavi da je imala smisla. Zbog toga današnji Gistro FM počinje tom pesmom, a i nosi naziv po njoj.

Ne znam autora ove fotke, ni gde je nastala, ni ko su ovo troje na njoj. Natpis Cafe de Flore vuče na Pariz, ali danas razni kafei u raznim mestima nose razne nazive. To uostalom nije ni bitno, a ne sumnjam da će mi neko dole u komentarima sve objasniti. Možda neko i poznaje ovog čičicu naslonjenog na metlu, ko će ga znati. Ono što ja znam je da mi ova slika tako savršeno pristaje uz sve ono što sam napisao u prva dva pasusa. Čak bih se mogao zakleti da iz kafea dopire glas Džefa Tvidija koji peva onu Vudijevu pesmu, iako je fajront. Ne rušite mi Sneška ako znate da je zapravo bila neka pesma koju pevaju Aznavur ili Brel, pliz. Mada, šta fali Brelu, jel tako Arsene?

Prolećna noć na Mediteranu je idealna uz trubu, klavir i harmoniku. Jedan od albuma nedelje sastoji se baš od ta tri instrumenta. U pitanju je četvrti nastavak, sad već kultne serije albuma Mare Nostrum, čiji su autori Paolo Frezu, Rišar Galijano i Jan Lundgren. Oni su ponovo snimili jedan spori, senzualni, potpuno mediteranski, večernji džez album, uz koji je nemoguće raditi loše stvari. Kada bolje razmislim, on je idealan za ovu fotku koja prati današnju emisiju. Fajront na Mediteranu.

Kada smo kod prolećne noći, danas vas čeka i sjajno novo izdanje za Dina Verama, čoveka koji je predvodio Galaxie 500 i Lunu. To je jedna krajnje nepretenciozna, iskrena i opuštena ploča koju već dva dana ne prestajem da slušam. Ako volite Velvet Underground ili Yo La Tengo, ovo se ne propušta, a čak i ako ih ne volite teško da ćete pogrešiti.

Pre neki dan navršile su se tri decenije od trećeg albuma grupe Morphine. Njihova prva tri albuma su remek-dela na svoj način, a ovaj treći mi je posebno važan. On je svirao mnogo puta kada mi je bilo mnogo lepo i mnogo ružno u životu. I onda kada su ajkule patrolirale ovim vodama, i kada sam imao i nemao superseks, i kada su šapatom diktirale brojeve telefona, i kada mi je radar za lažove bio sjeban, i onda kada je porota bila potkupljena, i kada sam propustio priliku i onda kada sam otišao zauvek. To su sve teme pesama sa albuma Yes, a danas sam izabrao dve koje mi najviše pašu ovih dana. Gistro evergreen.

Od noviteta tu je još odličan novi album za Destroyer, dugo čekani povratnički singl za tate iz Čikaga Tortoise, singl sa prvog vokalnog albuma u karijeri Marka Riboa, novo izdanje za CocoRosie, sveži singlovi za Black Country, New Road i Kesa Mekomsa, a društvo nam prave još Nil Jang, Kristofer Ovens, Kinki Fridmen, Smog, Mark Ajcel, Massive Attack i Teri Kalijer, a najaviću i koncert italijanske grupe Don Antonio koji će se u utorak desiti u Beogradu.

Postojanje nade ima mnogo više veze sa realnim podacima nego sa ličnim izborom, ali kada se umeša proleće onda čak i oni loši realni podaci trpe, vrište i beže, poput mene u hladnom, kišnom novembarskom danu. Ako budete preslušali današnji Gistro FM, siguran sam da ćete pronaći više od nekoliko pesama koje imaju tu nadu.