Nišvilski vašar
Dođe i prođe i ovogodišnji Nišville. Voleo bih da se više ne vraća. Ali siguran sam da hoće, na žalost.
Ali da krenemo od početka. Nakon izdanja Nišville-a iz 2019. godine uspešno sam zaobilazio ovaj festival, bila je i korona, te se baš i ne sećam da li je svih Nišvila bilo ili ne. U čemu je glavna razlika između onog 2019. godine i ovog tek završenog. Pa ove godine sam prilično uspešno zaobišao sav mogući džez. Jednostavno, moja situacija sa džezom je poput one dečije igračke, gde imate rupe u različitim geometrijskim oblicima i adekvatne drvene elemente koje treba umetnuti u te rupe. E pa utuviti meni džez je poput pokušaja da u rupu okruglog oblika ugurate element sa kvadratnom osnovom. Jednostavno ne ide pa ne ide, te sam na kraju i odustao.
Prvi utisak u odnosu na 2019. godinu, nekad veoma prisutna atmosfera roštiljade je nestala, što je za svaku pohvalu. Mirisa roštilja nigde u tvrđavi, a i nije mu tu mesto.
Drugi utisak, i to veoma pozitivan su bendovi koje sam po prvi put čuo i na moje veliko iznenađnje, svi su domaći. Moram izdvojiti nastupe novosadskog dvojca Short Report, odlična svirka, zanimljiva muzika, bend koji bi se po više aspekata mogao uporediti sa The White Stripes, tako da jedva čekam priliku da ih ponovo čujem. To je otprilike bilo to za prvi dan.
Drugog dana vrhunac je bio još jedan novosadski bend Bluebirds, ili Plavi Ptičić. Bend sastavljen od veoma renomiranih muzičara čiji repertoar donosi obrade muzike kasnih 60ih i 70ih. Kako se njihova set lista sastoji od potpunih zicera, veoma je jasno zašto je njihov nastup prošao veoma dobro. Odličan izbor pesama, veoma dobro odsvirano, savršeno prenet duh tog muzičkog perioda, a tek vokal Tise Lekić, toliko moćan da oduva slušaoce, čak i pored diskutabilnog ozvučenja na gotovo svakoj bini festivala.
Bendovi Vacuum i Frakhtal su su sledeća dva dana imali veoma dobre nastupe. Zanimljivi instrumentalni bendovi, koji donose mešavinu različitih žanrova od stoner rocka do post rocka. Inače prilike da se upozna sa ovim bendovima niška publka je imala prošle godine u okviru EI Letnjeg Kluba u organizaciji udruženja građana Medd. Na žalost ja sam te nastupe prošle godine propustio, ali sledeće sigurno neću, te slično kao sa Short Reports jedva čekam da ih ponovo čujem. Moju neinformisanost o svim ovim domaćim bendovima mogu pripisati mojoj neizaineresovanosti za domaću muzičku scenu i sada vidim da je to greška, jer ima itekako kvalitetnih i zanimljivih bendova.
Ovi pomenuti bendovi kao i novi niško-aleksinački bend Pojave, nastupili su na Museum stejdžu. Po svemu šta su ovi bendovi pokazali, njima je bilo mesto na znatno većoj pozornici, te je njihov raspored, kako bine na kojoj nastupaju, tako i vremena u kome su nastupili bila greška, ali na tako nešto smo već navikli na ovom festivalu.
Od tzv „headlinera“ pogledao sam samo Asian Dub Foundation. Iako je ovaj bend prilično zagrejao publiku, i uz svo poštovanje njihovoj dosadašnjoj karijeri, oni su pred publiku u Nišu stigli sa 30 godina zakašnjenja. Po reakciji publike i po svemu što se moglo čuti, njihovi najveći hitovi ostaju „Rebel Warrior“ sa prvig albuma „Fact and Fictions“ (1995), „Naxalite“ sa „Rafi’s Revenge” (1998) i „Fortress Europe“ sa albuma „Enemy of the Enemy“ (2003). Po svojoj muzici ADF su prilično živahan bend te čak i ako ne znate njihove pesme, kao što ja nisam, osim sa onih prvih 4 albuma, svejedno možete da se zabavite, ako vam očekivanja nisu velika, a to generalno i jeste slušaj sa najvećim delom publike Nišvila.
I sada dolazimo do kritičnog trenutka, nastup najveće zvezde festivala Adriana Nicholasa Matthewsa Thawsa aka Tricky. Ja lično, osim par pesama, ne poznajem muzički opus ovog muzičara, osim naravno onoga što je radio sa Massive Attack. Samo to je sasvim dovoljno da Tricky-ju obezbedi status velike muzičke zvezde i mesto jednog od velikana u istoriji moderne muzike. Tricky je i dalje veliko ime, a to se vidi po veoma prostoj činjenici da nastupa na najvećim svetskim festivalima i još je na njima „headliner“, što sam, što sa bendom Massive Attack.
Elem, pred pristojno popunjenim prostorom, Tricky je započeo nastup u potpunom mraku. Već je to bilo prilično čudno i čudima nije bilo kraja, pa bar ne do završetka nastupa koji je usledio nekih 20 tak minuta kasnije. Ali da ne ulazim u detalje, nastup je bio poptuni debakl, ukoliko se ono može nazvati nastupom, jer je mnogo više ličilo na tonsku probu. U jednom trenutku Tricky je prekinuo pesmu uz primedbu, iz koje se očigledno moglo zaključiti da postoji problem sa ozvučenjem, mada je to bilo već očigledno iz par pesama koje je bend izveo. Ubrzo nakon toga Tricky je najavio kraj nastupa a da ga realno nije ni započeo.
Naravno da je publika bila u šoku, mnogi su došli baš zbog njega, i jasno je da će mnogima on biti glavni krivac. Moram da se ogradim, i napomenem da ne znam detalje oko sinoćnog fijaska, ali obično sam sklon da za nedostake, promašaje ili greške, prvo gledam u svom dvorištu, bez svaljivanja krivice na drugog. Tricky nije bilo ko, on nije muzikant kome bi po, staroj srpskoj tradiciji, zadrigli kum na svadbi, sa debelim štosom eura, mogao da iste lepi na čelo i vaspitnim šamarima tera ga da peva šta god želi. Takve muzikante treba ostaviti za vašare poput onog nedavno održanog u severnoj niškoj opštini .
Muzičari njegovog kalibra uvek ispostavljaju svoje uslove, i očekuje se od organizatora da ih ispune do poslednjeg slova. Ako to pak ne mogu, krivica je samo na njima. Da li je Tricky mogao postupiti drugačije i otaljati koncert kako tako? Svakako da jeste, publika teško da bi to i primetila. Ali neki muzičari ipak drže do svog umetničkog integriteta, te ne pristaju na takve kompromise. Da li je to slučaj sa Tricky-jem, i šta se tačno desilo sinoć to za sada znaju samo organizatori i sam Tricky.
Po izveštaju jednog uglednog dnevnog lista, i kad kažem uglednog, mislim da onaj jedan jedini koji je vredan čitanja, publika je brzo zaboravila na Trickyja, nastupom sledećih muzičara koji su izvodili nešto u stilu Guče. Sva sreća pa sam napustio prostor na vreme. Ne znam da li je to zaista tačno, ali ako jeste to onda postavlja mnoga pitanja o samom festivalu.
Postoje glasovi koji tvrde da Tricky-ju nije bilo mesto na džez festivalu, ali mislim da je pravo pitanje, da li je uopšte Nišville džez festival i pre svega da li to treba da bude. Ako je ono džez u imenu samo da bi se mogao zalepiti status kulturne manifestacije, onda je potpuno nepotrebno, jer jedna reč ga neće učiniti kulturnijim. Već godinama postaje očigedno da Nišvill ne treba da bude džez festival, već muzički ili umetnički festival u kome će biti džez muzike. Pokušavati Nišu naturiti džez kulturu počinje mnogo da liči na onu situaciju sa dečijim igračkama na početku teksta. Niš nije grad džeza, teško da u Nišu možete da vidite i čujete bilo kakav džez tokom cele godine. Muzička kultura je nešto što se detaljnim planiranjem, uz mnogo rada razvija godinama i generacijama. Tako nešto veoma entuzijastično radi pomenuto udruženje građana Medd, a siguran sam da postoji još takvih projekata, koji jednostavno ne uspevaju da dođu do šire publike, što pak nije zbog nedostatka želje, energija i truda, već verujem pre svega sredstava da se organizacija podigne na viši nivo.
Kome onda odgovara ovakav Nišville? Po očigledno svakome ko je direktno uključen. Organizatorima svakako, koji već godinama besomučno kukaju za hronični nedostatak sredstava, dave nas praznim pretnjama izmeštanja festivala, traže nekakav status nacionalnog kulturnog događaja, šta li već. Koliko ja znam Nišville je u potpunosti u privatnim rukama. Ako grešim neka me neko slobodno ispravi. Svaki muzički festival, za početak mora da bude ekonomski samoodrživ, a ne da zavisi od žicanja za novac ama baš svake godine. I na kraju treba isporučiti nešto što je dobro, počev od organizacije do programa, koji se izgleda kod Nišvilla svodi na puko popunjavanje excell tabele, nasumučnim biranjem ponuđenih izvođača, a sve da se to uklopi u zadati budžet.
Zatim grad ili u ovom slučaju gradska vlast može pomoći jednu ovakvu manifestaciju ako to ide u korist grada. Sada već i to postaje diskutabilno, jer je broj stranih gostiju i gostiju uopšte bio daleko veći pre recimo 5 ili 6 godina nego sada.
Zašto sada ima manje stranih gostiju? Opet kompleksno pitanje, ali recimo da je sam grad Niš pre nekoliko godina imao veoma perspektivan aerodrom i na vrhuncu njegovog funkcionisanja, broj stranca u gradu je bio itekako primetan i ulivao je nadu u neku svetliju budućnost. Na žalost, naredbom okupacionih vlasti ( jer kao Nišlija godinama me progoni osećaj da živim u gradu kojim vlada namesnička uprava okupacionih sila) lokalna kvinsliška vlast predaje aerodrom i od tada smo svi svedoci kuda sve to vodi. Nišville je i te kako potreban gradskim vlastima, upravo ovakav kakav je, jer mogu da se hvale kako ulažu u „kulturu“ i da jednostavno čekiraju tu stavku.
Zatim tu su i građani, koje često možeš braniti rečima „pusti ih, ne znaju za bolje“. Pa generalno, deluje da i ne žele bolje. Većina se zadovoljava godišnjoj poseti Nišvillu, u nadi da će na njemu nahvatati kulturu ko zaraznu bolest i to za celu godinu. Ali na žalost to tako ne radi. Da je publici iole stalo do onoga što se odvija na binama, ne bi torokali bez prestanka. Nije to samo problem Niša već generalno čitave države, kultura ponašanja na koncertima ne postoji. Kad pričate na koncertu death metala, to i nije tako strašno, neće vas čuti ni onaj do vas, ali na koncertu džeza, posebno nekog tihog, vašu besedu čuće sigurno još par redova oko vas.
I najzad treba postaviti pitanje u kom pravcu se kreće Nišville? Ove godine uvedena je nova bina, ovog puta na letnjoj pozornici, koja u svemu podseća na Guču. Da li je dovoljan uslov da nešto bude džez samo da ima trubu i da li je ovde zaista potreban još jedan festival potpunog kiča i šunda? Ove godine smo imali muzičara koji je dobio nagradu za razvoj balkanskog džeza, to vam je vrsta muzike, koja se, dok sam ja bio mlađi prosto nazivala narodnjak. Da li nas sledeće godine očekuje da ovogodišnja zvezda Pantalejskog vašara, „kultni“ durlanski muzičar dobije nagradu za razvoj „durlanskog“ džeza.
Postupanje sa narodom je veoma jednostavno, ako ga hranite samo pomijama, pomije će i jesti, i u tome uživati, jer ne zna za bolje. Oni koji znaju, odavno su daleko odavde ili oni koji su ostali ućutali su se i sakrili u neke svoje mikro svetove, što je opet postupak koji nema opravdanja, ali to je još jedno veoma kompleksno pitanje na koje bi trebalo odgovor da se traži kod profesionalaca sociološke ili psihološke struke.
A šta onda sa Nišvillom? Pa mogao bih upotrebiti analogiju sa teško povređenim konjem i onome što sledi jadnoj životinju u takvoj situaciji, plemenito je lišiti je muka. Na svu sreću, sada je konje moguće operisati i često lečiti i pružiti im pristojan život. Nisam siguran da se sa Nišvillom može uraditi bilo šta tako, ali sam sasvim siguran, da će on u ovom formatu živeti i proganjati Nišlije u godinama koje dolaze.
