Najviše zla čine oni koji se nikada ne odluče
Conditio Humana, Hana Arent
Krajem osamdesetih sećam se da sam na jednom od dva ponuđena kanala tadašnje televizije dobio dozvolu da gledam čuveni filmski maraton u noćnom programu RTS-a. Prikazivao se film Džona Karpentera They live. Sećam se tog osećanja i dan- danas. Prvi put sam osetio nešto što ne mogu tačno da definišem, osećanje koje govori da sa modernim društvom nešto nije u redu. Kasnije su usledile devedesete, MTV, treći kanal, ratišta u Jugoslaviji i čuveni Skynet iz Terminatora 2. Zajedno sa kontekstom svega što nas je pogađalo tih nesrećnih godina, entuizijazam zvuka prve dial-up konekcije na Bankeru nije mogao da umanji osećaj da nešto svakako nije u redu sa našim svetom.
Onog trenutka kada više nemamo slobodnu štampu, svašta se može desiti. Ono što omogućava da vlada totalitarna ili bilo koja druga diktatura je to što ljudi nisu informisani.
Pre desetak godina na Goethe festu u Nišu pogledao sam film Margaret von Trot Hana Arent. Bio je to onaj isti osećaj iz školskih dana koji vodi u zastrašujuću melanholiju i apatiju. S obzirom na to da se bliži Noć veštica, i da će uskoro da se otvori debata o tome da li to mi pravoslavni slavimo ili ne, redno je da zajedno uronite sa mnom u korene ljudske anksioznosti i poštedite se te debate. Zato ću vam danas pisati o remek-delu Hane Arent (čuvene filozofkinje) pod imenom Conditio humana, izdate 2016. u izdavačkoj kući Fedon iz Beograda.
Pred vama se nalazi studija o modernom stanju čovečanstva koja je prvi put objavljena još davne 1958. godine. Ono što će vam prvo zapasti za oko je da kada se upustite u čitanje ovog dela shvatićete univerzalnost napisanog i to da je sve što tu piše, danas pred novim pretećim sukobom istoka i zapada, sve aktuelnije nego ikada.
Idealan subjekat totalitarne vladavine nije ubeđeni nacista ili ubeđeni komunista, već ljudi za koje ne postoji razlika između činjenice i fikcije (tj. stvarnosnog iskustva) i razlika između istinitog i lažnog (tj. standarda mišljenja) duže postoje…
Iako danas mnogi smatraju da smo kulturološki na istoku, moraćemo da prihvatimo činjenicu da pripadamo prostoru koji živi pod postulatima zapadne filozofije i zapadnog kulturnog miljea, naravno sa svim osobenostima našeg prostora. Onoga trenutka kada smo mi iz osamdeset i neke videli kako pada Berlinski zid, gori naša domovina na ratištima u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu, padaju bombe po našim gradovima u Srbiji, shvatili smo da se od svih nas očekuje neki stav koji će podrazumevati društvenu i političku konotaciju, a da će najveće probleme doneti oni nemi posmatrači koji ne bi da se konfrotiraju čak i pri ličnoj ugroženosti.
Temeljnu političku stvarnost našeg vremena određuju dve činjenice: ona se zasniva na “nacijama”, i nju u samom temelju ugrožava “nacionalizam”.
Politički aktivizam Hane Arent
Tako je bilo i sa mladom Hanom Arent koja je 1933. videla kako gori Rajhstag i od tog trenutka bila je spremna za politički aktivizam i udruživanje koje ju je držalo sve do samog kraja njenog života. Iako smo mislili da je trenutak kada je gorela Savezna skupština 5. oktobra u Beogradu vreme za odmor i promene, grdno smo se prevarili, tako da ovaj klasik u političkoj i društvenoj teoriji je neophodno čitati iznova i iznova. Kao i Hana, prepoznaćemo da filozofija koja zahteva moralan način delovanja nas kao pojedinca je opako podbacila, da se sve više susrećemo sa izjavama ćuti barem imaš posao, ne petljaj se gde ti nije mesto¸drug član ti obezbeđuje posao a ti talasaš, nosi transparente i menjaj lične fotografije sa fotografijama političkih vođa na svom fejsbuk profilu.
Masovna propaganda je otkrila da je njena publika u svakom trenutku bila spremna da veruje u najgore, ma koliko apsurdno bilo, i nije se posebno bunila da bude prevarena jer je ionako svaku izjavu smatrala lažnom […] umesto da napuste vođe koji su ih lagali, oni bi protestovali da su sve vreme znali da je izjava laž i divili bi se vođama zbog njihove superiorne taktičke pameti.
Hana je u svom delu najviše kritikovala intelektualce, koji kao da ne primećuju da se zemlja polako nacionalizuje i odlazi opasno u desno. Svaku implifikaciju sa trenutnim stanjem kod nas ostaviću svakom od čitaoca da učita ili prenebregne. Naravno da pogađate da ja jesam.
Moram da vas zamolim da ovaj izraz shvatite kao suprotnost političkoj odgovornosti koju svaka vlast preuzima za dela i nedela svojih prethodnika.
Hanu su uhapsili u biblioteci kada je pokušala da sakupi sve antisemitske izjave u svojoj zemlji ali srećom puštena je nakon nekoliko dana na slobodu. U Parizu upoznaje Valtera Benjamina, pripadnika leve i marksitičke opcije, dobrog prijatelja Bertolda Brehta. Stupiće sa njim u brak i uživaće povlastice Francuske koja je primala nemačke izbeglice sve do 1939, kada se odlučila da ograniči njihovo kretanje i smesti ih u logore. To je momenat kada je Hana osetila duboko očajanje o kome će naširiko govoriti u knjizi i kada pomišlja na samoubistvo i refleksivno rasvetljava pitanje suicida. Najčudnije je ono što Hana primećuje da su se u logoru ljudi na neki način pomirili sa svojom sudbinom. Svi su u kolektivu zanemarili svoju ličnu nesreću i besmisao što ju je dovelo da zaključi da su nada i očaj ustvari samo dve strane istog novčića.
Nikada ranije u ljudskoj istoriji nada nije bila jača od čoveka, ali nikada nije i učinila toliko lošeg kao u ovom ratu, u ovom koncentracionom logoru. Nikada nismo bili naučeni da odustanemo od nade, i zato danas nestajemo u gasnim komorama.
Nakon izbavljenja iz logora sa mužem dobija vizu za Ameriku uz pomoć jevrejsko američkih organizacija. Imala je 35 godina kada je ugledala Kip slobode. Iako je bila i kućna pomoćnica nije odustajala od svoje profesije i društvenog angažmana. Najpre se oduševila što je u zemlji koja nije poznavala nacione i što je građanstvo tamo bilo vezivano za Ustav i njegove amandmane, a ne za etničko poreklo i rasu. I na svoje poreklo gledala je kao na nešto što mora biti odvojeno od države, što će je dovesti u sukob sa posleratnim jevrejskim političkim predstavnicima koji će kulminirati na suđenju nacisti Ajhmanu u Jerusalimu .
Nevolja sa Ajhmanom je bila upravo u tome što su mnogi bili slični njemu, i što mnogi nisu bili ni izopačeni ni sadisti, da su bili, i još uvek jesu, strašno i zastrašujuće normalni. Sa stanovišta naših pravnih institucija i naših moralnih standarda rasuđivanja, ova normalnost je bila mnogo strašnija od svih zverstava zajedno.
Conditio humana
Autorka u prvom delu predlaže da sve ispitamo sa stanovišta naših najnovijih iskustava i naših najnovijih strahova.
Ovo delo podeljeno je na šest poglavlja uz prolog. Prvo poglavlje bavi se osnovnim ljudskim uslovima postojanja uvodeći termine Viva activa i Conditio humana, definišući večitost u odnosu na besmrtnost. Drugo poglavlje definiše područje javnog i privatnog, treće pojam rada, četvrto proizvodnje, peto delanja i šesto uvodi definisanje pojma Vita activa u korelaciji sa modernim dobom.
Vita activa
Hana pojam Vita activa definiše poređem sa pojmom Vita completiva. To bi značilo da autorka vrši paralele između našeg aktivnog ja i našeg kontemplativnog ja. U prvom poglavlju Hana svoj rad bazira na postulatima antičke filozofije koja je kontemplativno delavanje definisala kao primarno u postojanju dok je ljudska aktivnost proizilazila jedino iz neophodnosti. Ovde će se Hana oslanjati i na teorije Karla Marksa koji će kontemplativnu sferu našeg postojanja definisati samo kao nadogradnju osnovnih životnih procesa koji se odvijaju u jednom društvu. U Conditio Humana Hana predstavlja tri ljudske linije praktičnog delovanja, odnosno svodi ih na to. To su: rad, proizvodnja i delovanje
Moderno doba nije isto što i moderni svet. Kada je o nauci reč, moderno doba počelo je u 17. veku i završilo se početkom 20. veka, ali politiki posmatrano, moderni svet, u kome mi danas živimo, rođen je sa prvim eksplozijama atomske bombe.
Sfera javnog i privatnog
Drugi deo definisaće sferu javnog i privatnog. Po Hani život u antičkoj Grčkoj bio je podeljen između ove dve sfere. U sferi javnog delovanja nalazi se akcija našeg postojanja dok je privatno bilo vezano za muškarca (gospodara) koji vodi jedno domaćinstvo. Na osnovu toga privatno nije moglo da u sebe uključi i pojam intimnosti, kao što to moderno doba donosi, već su glave porodice (gospodari) brinuli o potrebama za hranom, skloništem, kao i seksualnim potrebama. S druge strane jedino je javna sfera mogla biti definisana kao slobodna jer je pre svega bila oslobođena bazične biološke dužnosti. Ukoliko neko nije bio u stanju da zadovolju biološke potrebe porodice on nije mogao da bude slobodna osoba i njemu je bilo zabranjeno učešće u javnoj sferi postojanja. Tako da su se robovi, a i žene, svodili na privatnu sferu u kojoj su zadovoljavali biološke potrebe svog gospodara.
Time je javno delovanje dobilo viši oblik značenja od privatnog. Sve to se nastavilo i tokom Rimskog carstva, a njegovim padom glavnu ulogu u svemu zauzela je crkva. Feudalci su preuzeli ulogu gospodara, upravljali su zemljom kao svojim privatnim carstvima. Tek se u modernom dobu pojavilo tkz. društveno carstvo koje je preuzelo i sferu zadovoljavanja bioloških potreba i sve to prebacilo na nivo države koja je preuzela ulogu gospodara. Međutim, autorka ovde nagoveštava potencijalnu opasnost koja će ugroziti sferu javnog i privatnog. Država mora da izvrši uticaj na privatnu sferu i time biološke potrebe učini javnim i time će se uspostaviti odnos u kome carstvo više ne postoji oslobođeno od nužnosti.
Ne rađamo se jednaki, već to postajemo kao članovi neke grupe snagom zajedničke odluke da jedni drugima garantujemo prava.
Rad
U trećem delu Rad Hana će istaći da je rad delatnost koja je usmerena na održanje bioloških potreba, kao što su samoodržanje i reprodukcija vrste. Pošto se ove potrebe nikada ne mogu u potpunosti ispuniti rad nikada ne može doći do kraja već se proteže i ponavlja kao beskonačnost. Antički ljudi rad su poistovećivali sa prezirom i zato su ga uglavnom prepuštali robovima jer su rad označili uzaludnim ali neophodnim poslom za preživljavanje. Savremeni svet je sa robova transponovao rad na svog pojedinca u društvu i markirao ga kao neophodnim za zadovaljavanjem osnovnih bioloških funkcija. Karl Marks je ovu ideju definisao kroz pojam čoveka. Naime on tvrdi da je čovek životinjski potmak koji se od nje nije izdvojio samo svojim mišljenjem, već i svojim radom.
Hana Arent ukazuje na protivrečnost Marksove tvrdnje da će proizvodnja omogućiti proleterijatu da skine okove svojih tlačitelja i da budu oslobođeni od rada, jer bi se time ukinula mogućnost i da ljudi ostanu ljudi. I ovde možemo uočiti korene naše savremene anksioznosti, tako aktuelne danas, autorka to pocrtava i ukazuje da ukoliko nam automatizacija omogući oslobođenje od rada nova sloboda postaće totalno besmislena jer više nećemo posedovati potrebu za kontrastom koji se ogleda u uzaludnoj nužnosti koju rad pruža. Ukoliko smo sebe definisali kao nosioce nužnog posla i sve što je van sfere rada podvodimo pod hobi i lenčarenje naši životi nam u ovom ustrojstvu u kome smo odgajani postaju trivijalni i beznačajni. Ovde ćemo doći do još jednog izvora anksioznosti modernog čoveka, a to je trenutak kada će rad preći u delanje uz pomoć napretka u proizvodnji, automatizaciji i mašinama. Mnoge neophodne stvari koje su ljudi smatrali za trajne postaju jednokratni predmeti potrošnje (poput stolice i stola recimo, odeće i obuće – sve počinje da se troši jednako brzo kao i hrana M.R.) Welcome to Capitalism!
Jedan od sporednih proizvoda borbe između slobodnog i totalitarnog sveta je tendencija da se ovaj konflikt interpretira u religioznim terminima. Komunizam je, kažu nam, nova “sekularna religija”.
Proizvodnja
Četvrto poglavlje naslovljeno Proizvodnja , samu proizvodnju uvodu u distinkciju prema pojmu rada. Ona iza sebe ostavlja postojan predmet, kao što je alat, a ne predmet za potrošnju. Ti predmeti postaju deo našeg sveta i pored prirode postaju naše stalno okruženje. Čovek se na neki način razdvaja od prirode i koristi je kako bi oblikovao sirovinu. (recimo drvo prestaje da obavlja svoju primarnu funkciju proizvodnje kiseonika već se seče i postaje sirovina, zemlja se kopa i u njoj se traže metali a ne služi više samo za obrađivanje i proizvodnju hrane). Na taj način rad se transponuje u proizvodnju koja sve podvodi pod kategoriju sredstva i cilja.
U ovom delu autorka će se osloniti na Kantovu teoriju da je ćovečanstvo samo sebi cilj i ovo koncepcija razuma počinje da dominira ljudskim mišljenjem. Tu dolazimo do utalitarizma i definisanja pojma Homo faber koji upotrebnu vrednost zamenjuje za pojam vrednost u ekonomskom diskursu koji će početi da razlikuje stvarnu vrednost (innerlicher Wert) za razliku od vrednosti koja je relativna za ljudsku potražnju ili potrebu. S druge strane autorka će i umetnička dela nazvati innerlicher Wert jer po njoj ona upravo imaju najveću izdržljivot jer se nikada ne koriste za rad (sem kod nas koji se bavimo humanističkim naukama J M.R.) i samim tim se ne troše.
Uloga obrazovanja u svim političkim utopijama pokazuje u kolikoj meri se čini prirodnim da se stvaranje novog sveta započinje s onima koji su po rođenju novi.
Delanje
Peto poglavlje Delanje uvodi treći tip aktivnosti – delanje. Ono uključuje i govor i samo delanje). Zapravo, predstavlja sredstvo pomoću kojih se jedni drugima otkrivamo, upoznajemo i ta radnja je uvek svesna i voljna. Ukoliko nije, pred nama će biti osoba koja glumi jer ne želi da nam pokaže svoje sopstvo, ali je ono vidljivo (kod veštih slušalaca ili čitalaca) u priči te osobe o sopstvenom delovanju. Delanje je pojam koji nas najviše definiše kao pojedinca i time najviše ukidamo pitanje šta smo (ljudi) nego uvodimo pitanje ko smo pojedinačno (individualno). Delanje i govor se uvek razmenjuju između ljudi i usmereni su ka njima i stvaraju međuljudske odnose. Različitost među ljudima možemo uočiti ukoliko njihovo delovanje posmatramo iz različitih uglova ili perspektiva. Delovanje će implicirati bezgranične posledice, često prevazilazeći ono što sami možemo da predvidimo (ukoliko ovo spojimo sa pop-kulturom videćemo dobar primer u Netflix-ovoj seriji Dark gde se glavni likovi bore da sve vrate na normalnu liniju života jer njihovo delovanje uzrokovano prolaskom kroz različite vremenske ravni- putovanjem kroz vreme- prouzrokuju niz nesagledivih posledica na celo društvo M.R.).
Naša potraga za smislom je istovremeno i potaknuta i frustrirana našom nesposobnošću da ga proizvedemo. Od početka XX veka širenje besmisla je bilo praćeno gubitkom zdravog razuma.
Grčki polis je smatran za mesto gde ljudi žive zajedno kako bi delovali. Platon je recimo bio filozof koji nije voleo nepredvidivost delovanja i iz tog razloga se zalagao za polis koji ustrojen prema potrebi domaćinstva. Filozof bi njegovoj Državi bio taj koji će proizvoditi trajno delo zakonodavstva, a ostali ljudi biće podređeni tim zakonima. Hana Arent ponudiće rešenje za delovanje i najveće problema koje ono stvara. To su: oprost da se ublaži nepovratnost delovanja i obećanje da će pojedinac učiniti sve da ublaži njegovu nepredvidivost.
Vita activa i moderno doba
Završno šesto poglavlje pod imenom Vita Activa i moderno dobadoneće pred čitaoce stav Hane Arent da su tri velika istorijska događaja odredila sam karakter modernog doba. To su: otkrivanje novog kontinenta Amerike i njegovo istraživanje koje je usledilo, reformacija koja je eksproprijacijom crkvenih i manastarskih poseda započela dvostruki proces individualne eksproprijacije i akumulacije društvenog bogatstva, pronalazak teleskopa i razvoj nauke koja će prirodu našeg sveta razmatrati u odnosu na pojam univerzuma. Svi ovi događaji nastali su iz delovanja i njegove posledice nisu mogle biti predviđene na šta je autorka upozorila svoje čitaoce u prethodnom poglavlju. Sve ovo je nas kao pojedince dovelo do otuđenja za šta autorka ističe da je karakterističnije danas nego što je to Marks navodio. Smanjivanje razdaljenosti među ljudima razvojem auto i avionske industrije kao i mnoga tehnološka istraživanja transporta učinila su nas građanima sveta.
Kada je Galilej otkrio odnose između sveta i univerzuma otuđio nas je od našeg poimanja sveta i pokazao je da naš pogled na taj isti svet totalno iluzoran (sunce ne izlazi i zalazi kako mi to mislimo). On je dokazao da heliocentrične teorije nisu samo korisni instrumenti za predviđanje i objašnjavanje podataka, već i prvi opis ljudske nove stvarnosti. Danas naučne teorije odlaze toliko daleko da naš svet za nas postaje totalno bizaran i da većina od nas ne može da shvati šta to u Štreberima govori Šeldon Kuper koji pokušava da dobije Nobelovu nagradu za objašnje Teorije strune. Naše prethodno razumevanje sveta danas je totalno razbijeno. Nauka nas odvodi sve dalje od sveta tako što pokreće procese na zemlji koji su se ranije dešavali samo u kosmosu i kako autorka to navodi našli smo arhimedovu tačku da pomerimo svet, ali tako smo samo izgubili svoje mesto u njemu.
Sve to usmerilo je filozofiju ka izučavanju sopstva ljudske prirode. To je postalo jedino za šta smo mogli čvrsto reći da ostaje u sferi izvesnosti i znanja. Ukoliko svet koji opisuje nauka više sa sigurnošću ne možemo spoznati, šta je onda sa Dekartom i drugim filozofima koji su smatrali da deo toga ipak možemo shvatiti samim tim što mislimo. Autorka ukzuje da Dekartov cogito ergo sumje bolje transponovati u moderno doba služeći se Avgustinovom tezom dubito ergo sumjer nam u modernom dobu ne preostaje ništa osim sumnje u sve oko nas. Na neki način pretpostavka o zajedničkim sposobnostima počinje da gubi svoje opravdanje i nas kao deo sveta ponovo vraća u individualnost sopstvenog postojanja.
Uticaj na Vita activa i Vita cotemplativa je dakle krenulo od Galileja i filozofe definisalo kao ljude koji zbunjuju pojedince i odvode ih sve dalje od nauke. Tu dolazimo do Homo fabera koji radnički život u kapitalizmu vidi kao centalnu tačku ljudskog postojanja i sve nas pretvara u društvo radnika (beznačajne potke u savremenom ustrojstvu sveta). Naučnici su definisani kao najsposobniji za akciju, ali oni deluju u prirodi, a ne u međuljudskim odnosima i njihovo delovanje ne može biti izvor našeg toliko traženog smisla koji će opravdati naše postojanje. Delanje za sada, u trenutku kada tražimo novi poredak sveta i kada je komunizam urušio sam sebe, a kapitalizam se nalazi na opasno klimavim nogama, još uvek je moguće ali isključivo u slobodnim drušvima koja polako sve više i više nestaju. Delovanje je dakle krhko poput najtanjeg stakla i na nama je da li ćemo uspeti da ga ne polomimo.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
