Novi roman Davida Albaharija doneo je još jedan misaoni i jezički pomak u našoj književnosti, u kome se opisana stvarnost istovremeno jezički (kroz priču) razlaže, isto koliko i misaono multiplicira. Čitajući knjigu imamo stalno utisak da autor piše „pogovor“ da bi nam razjasnio šta se dogodilo, ali korišćenje jezika u ironijskom, alegorijskom i asocijativnom maniru čini sve da nas udalji od priče i da nam pokaže da je do istine sve teže doći.

Roman tako čitamo kao nastavak ranijih Albaharijevih ostvarenja (i to prepoznavanje nam prija), koje odlikuje pre svega rasparčavanje fabule na niz narativnih tokova prepunih reminiscencija i digresija, koji se poput sinusoide udaljavaju do krajnjih vrednosti, a zatim vraćaju na glavni tok priče. Radnja je diktirana jezikom, onim što se izgovara i načinom na koji nam je slika predočena. To ovu knjigu čini zahtevnom za čitanje, „slow food“ knjigom, koja se polako savladava i o kojoj se dugo potom misli.

Ako je jezik sredstvo kojim se rasvetljava i opisuje stvarnost, ako je jezik sredstvo koje treba da posluži komunikaciji, ukloni nesporazume i otkrije istinu, u „Pogovoru“ je jezik korišćen na potpuno drugačiji način: da udalji od stvarnosti, da prikrije, da dodatno objasni i da se u tom objašnjavanju još više udalji od onoga što je „nulta“ istina. To nas podseća na kod nas rado čitanog Petera Handkea i njegovo pažljivo upotrebljene reči, očišćene od uobičajene, komunikativne funkcije i vraćene u prvobitno stanje koje im pridodaje potpuno novu vrednost. Čitajući Albaharija, nesvesno prizivamo „Veliki pad“ i opisanu dihotomiju između individualnog i kolektivnog, ali na jezičkom nivou, diskretno i pažljivo.

Preporuka