We Happy Few
Zamislite svet u kome vam svakoga dana sija Sunce, priroda je prelepa, cveće je predivno, ekonomski rast je nezaustavljiv i vaš život je savršen u baš svakom aspektu, jer vam tako govori veliki vođa ili veliki brat ili već neko veliki sa televizije, iz novina, sa bilborda. I ko ste onda vi da verujete svojim očima, ušima ili zdravom razumu, ako ga još uvek imate.
Upravo u takav, mračan, distropijksi svet nas vodi igra „We Happy Few“. Priča je smeštena u mesto Wellington Wells, na izolovanom ostrvu nadomak Velike Britanije, u alternativnu stvarnost u kojoj je fašistička Nemačka porazila Veliku Britaniju. „We Happy Few“ se sastoji od tri čina, od kojih je svaki posvećen jednom od tri glavna junaka, čije se priče prepliću međusobno.
U prvom činu upoznajete Arthura i počinjete da sklapate sliku o svetu, koji na prvi pogled deluje kao utopijsko okruženje smešteno u Englesku 60ih godina..
Sve je šareno i živopisno, svi su veoma srećni i zadovoljni svojim životom, bar dok ne ostanu bez izvesnih psihodeličnih pilulica nazvanih „Joy“, svet dobija prave boje, koje nisu nimalo lepe, onda počinju da naviru sećanja na neopisive zločine koji su stanovnici tog ostrva učinili, ponajviše zbog svog kukavičluka.
Mnogi ne mogu da se bore sa takvim uspomenama, ili bolje reći košmarima, pa su im pilule najlakši beg od stvarnosti, u kojoj je sve lepo i savršeno, ali ih potpuno lišavaju morala i čine ih „ovcama“ koje lako možete kontorlisati, što mi pak ostavlja deja vu utisak ovog našeg realnog sveta u kome nešto poput „joya“ dobijamo sa ružičastih, srećnih i drugih televizija, pratećih štampanih medija a ponajviše iz monologa znate već koga i njegove bulumente.
Elem, na neke nesrećnike pilule više ne deluju, pa su takvi u najboljem slučaju prognani iz „srećnog“ sveta, ili tačnije iz grada u Garden distrikt koje nimalo nije idilično i prepuno je depresivnih ljudi svesnih svojih greha, bez nade i bez budućnosti, jer im je iz nekog razloga, odlazak sa ostrva u potpunosti zabranjen.
Tako i naš prvi heroj Arthur u jednom trenutku prestane da uzima pilulice i polako počinju da naviru sećanja na njegovo detinjstvo i njegovog brata Percyja, za koga možemo tokom igre zaključiti da je patio od nekog oblika autizma. Arthurovo i Percyjevo detinjstvo nije bilo nimalo lako, a celu priču vezanu za Percyjevu sudbinu saznaćete tek na kraju prvog čina. A do kraja moraćete da preživite u jednom veoma negostoljubivom okruženju, što ovu igru svrstava u žanr survival igara, sa RPG elementima i priličnim brojem kvestova.
„We Happy Few“ je otvoreni svet i ostrvo je sasvim dovoljne veličine za ovakvu priču. Na početku nećete moći da se svuda krećete, već ćete prolaske za prolaske u druge delove ostrva morati da odradite kvestove.
Tokom kretanja po ostrvu nailazićete na nove zadatke od kojih vam svaki donosi određeni broj poena koje kasniej možete utrošiti na otvaranje novih veština. Takođe, nailazićete na raznorazne predmete, u kantama za smeće, kovčezima, delovima nameštaja ili džepovima onih koje umlatite.
Većina tih stvari deluje kao obično djubre,ali u svetu „We Happy Few“ nema ničeg drugog osim đubreta od koga kasnije, u bazama koje otvarate pretvarate u korisne predmete. U bazama se nalaze specijalizovani radni stolovi na kojima možete praviti razne potrepštine, oružje, od običnih motki do kišobrana (koji svaki engelski džentlmen mora da poseduje) sa ugrađenim tejzerom ili bacačem plamena, šta god vam leži na srcu, zatim raznu odeću, hranu, lekovita sredstva itd.
Obratie pažnju da za svaki svet morate imati odgovarajuću odeću. Ako ste u gradovima morate nosiiti odelo jer ako vas vide u prnjama, okrenuće se na vas, jer im ružite sliku sveta u kome žive, dok, ako ste van gradova, „downeri“ će vas mrzeti što ste u čistom i lepom odelu i želeće da vas liše njega a usput i života.
Baze koje otvarate su stanice u nekoj vrsti pdozemne železnice koja više i ne radi, i služi vam za brzo putovanje kroz tunele sa jednog na drugi deo mape, tako da čim uđete u novu oblast gledajte da prvo otvorite jednu takvu stanicu. Tu vam se pored kreveta (jer igra od vas zahteva da odspavate s vremena na vreme) i radnih stolova, nalazi i sef povezan nekim penumatskim cevima u koji trpate sve što nađete i šta možete iskoristiti tokom „kraftovanja“ raznih potrepština.
Kao što rekoh dva sveta su veoma različita i svaki od njih nosi različite opasnosti posebno kada se krećete noču. I u jednom i u drugom svetu moraćete da noću izbegavate bobije, jer je na snazi policijski čas, dok u ruralnim predelima postoji i opasnost od ljudi zaraženih nekom vrstom kuge koja ih pretvara u nešto poput zombija, koji pak izlaze samo noću ili se kriju po mračnim tunelima i podrumima.
U gradskim oblastima, bar u početku, dok ne otvorite veštinu koja vam omogućava da radite šta hoćete, moraćeta da pazite na sumnjivo ponašanje, što zanči nema trčanja i šunjanja. Takođe na određenim mestima moraćete da uzmete „joy“ kako bi otišli dalje, ali ne preterujete sa tim jer previše srećnih pilulica izbrisaće vam neke od uspomena koje ste teškom mukom povratili.
Takođe, skidanje sa „joya“ traje određeno vreme, kada verovatno izgledate mnogo loše, pa onda svi nagrnu na vas, i najbolje da na nekom mračnom i izolovanom mestu odsedite taj period, što možete pratiti u gornjem levom uglu ekrana. Kada skidanje bude završeno možete ponovo slobodno da se krećete.
Neki od sporednih kvestova su prilično standardni ali uglavnom zanimljivi, dok ima i nekih mračnih i izvanrednih poput onoga u kome trebate lokalnom mesaru da donesete sumnjiv paket mesa, a zatim ako poželite i pomognete mu da od tog paketa napravi kobasice, koje svi toliko vole. Ništa tu ne bi bilo čudno da taj paket nije u potpunosti ljudskog oblika, ali ko će sad tu da pravi pitanje, krava i drugih domaćih životinja nema, osim ponekog pacova, a kobasice su kobasice, zar ne.
Kao Arthur upoznaćete i dvoje drugih protagosnista Saly i Olija. Saly je najbolja Arthurova prijateljica iz detinjstva sa kojom on nije u najboljim odnosima već dugo godina, a prilično bizaran razlog zašto saznaćete tokom igre.
Oli je sredovećni škot, bivši vojnik kome nisu baš sve koze na broju, ali kao i većina stavnika ostva ima i opravdanog razloga za to. Nakon dolaska nemačkih okupacionih snaga, sva deca mlađa od trinaest godina su morala biti poslata u Nemačku, kao garant mira, na šta su iz čistog kukavičluka stanovnici ostrva pristali.
Prilično mračne detalje oko svega ovoga spoznaćete polakjo tokom ova tri čina. Jedan od te dece bio je i Arthurov brat Percy, zatim Olijeva ćerka Margaret, ili bar tako on veruje. Da li zbog pilila ili možda zbog nekog prokletsva, nakon tog događaja ni jedno dete nije rođeno na ostrvu. Ili bar tako veruje većina.
Glavni protagosta drugog čina je Saly, i ona je majka jedine bebe na ostvru. Najveći deo njene priče proveščete u potrazi sa potrepštinama za bebu i u planiranju bekstva sa ostrva. Oli se sa druge strane bori sa svojim demonima i tokom trećeg čina videćete pad ovog čudnog i nakaradnog sistema i moguće, veoma bolno otrežnjenje stanovnika ostva.
Priča koja prati "We Happy Few" nije laka i potpuno je atipična za većinu igara na tržšištu. Delom je to tako, jer iza igre, kao i za većinu odličnih igara u poslednjoj deceniji, stoji do skora nezavisni razvojni tim, kanadski Compulsion Games, koji je ovu igru jednim delom finansirao uspešnom Kickstarter kampanjom. Compulsion Games je ove godine kupio Microsoft, tako da nam ostaje da vidimo da li će uopšte neko pristojno izdanje izaći iz ovog studija u budućnosti, ne zbog kvaliteta samog tima, već zbog raznih kompomsa i samonametnutih pravila koje imaju velike komapnije i izdavači poput Microsofta.
Vizuleno ova igra je pravo osveženje, inspirisana je psihodeličnim Londonom 60ih ali na jedna potpuno jeziv i očaravajuči način. Posebno je živopisno i šareno kada ste na „joy-u“ i samo skidanje sa njega daje jedan poptuno jedinstven efekat. Uz sve to dodajte i one maske sa nakaradnim osmesima i košmarni efekat je potpun.
Još jedan veoma dobar aspekt je i glasovna gluma, koja u potpunosti dočarava upravo Englesku tog perioda. Arthuru glas pozajmljuje britanski glumac Alex Wyndham i njegove opsake su veoma zanimljive a sa vremena na vreme urnebesne.
Na sličnom nivou su i Charlotte Hope (Saly Boyle) i Alan James Cook (Olle Starkey). Poseban šmek daju i uživo snimljene emisije koje možete gledati na tv aparatima. Glavni protagonisita je Uncle Jack (Julian Casey), tv program podsećaju na populane britanske televizijske emisije iz 60ih, dok su ustvari instrument kontole mase i ispiranja mozga, što je poprilično i uloga televizije u realnom svetu.
“We Happy Few” ima svojih nedostataka, kao manje više i svaka kompjuterska igra. Postoji izvesna repetitivnost, kako u kvestovima koje rešavate, tako i u svetu u kome se krećete. Ponekad možete osetiti da vam najviše vremena odlazi na trčanje sa jednog mesta na drugo.
Ipak celokupna atmosfera igre čini da u potpunosti uronite u priču, povežete se sa karakterima, i osećate se više kao glavni lik nekog filma negoli puki igrač za tastaturom, što vam pak daje dovoljno elana da igru ispratite do kraja.
Igre u sebi sadrže mnogo elemenata koje možemo smatrati umetnošču. Muzika, dizajn, scenario, animacija, režija, ovo su sve elementi koji recimo od filma mogu načiniti umetničko delo, ali većina osoba koje nisu zagriženi gejmeri retko bi nekoj video igri priznali status umetničkog dela. “We Happy Few” dobrim delom je zaslužila status modernog, interaktivnog umetničkog dela.
I na kraju, ne zaboravite da uzmete svoj "joy" i zato trk do tv aparata i okrenire na srećno, ružičaste kanale, ili još bolje trk do kioska po novine, tu je izbor neograničen
