Jack Vettriano: Umetnost ili jeftina patetika
Pridev koji se veoma često vezuje uz imenicu umetnik je neshvaćeni. Umetnik i njegova umetnost mogu biti ispred svog vremena. Možda se na prvi pogled da zaključiti da je istorija umetnosti puna takvih slučajeva, ali nije. Daleko je mnogo više onih umetnika, koji nisu neshvaćeni, već su jednostavno nebitni, ma koliko oni sami ili malobrojni fanovi njihove umetnosti imali visoko mišljenje o njima. Jedini sudija o kvalitetu umetnosti je vreme.
Nikako publika, jer ono što je popularno često i nije kvalitetno, a svi oni, za svog života neshvaćeni umetnici, i te kako mogu da posluže kao konstatacija da ni kritika nije pravi sudija kvaliteta.
U jednoj takvoj situaciji, procepu između opšte popularnosti i netrpeljivosti kritike nalazi se i trenutno najpopularniji britanski slikar, čak i najuspešniji živi umetnik, škotlanđanin Jack Vettriano.
Jack Vettriano je rodjen u mestu St. Andrews u Škotskoj kao Jack Hoggan, Vettriano je devojačko prezime njegove majke, koje je preuzeo kao svoje, u tridesetim godinama, kada je rešio da se okuša kao slikar. Odrastao je u veoma siromašnoj rudarskoj porodici. Od svoje 10. godine radio je svakakve poslove, raznosio novine i mleko, čistio, prihvatao se bukvalno svakog posla, koji je kao dete mogao raditi, kako bi doneo malo novca u kuću. Polovinu zarade uzimao je njegov otac.
Napustio je školu u svojoj 16. godini, a kasnije postao šegrt rudarskog inženjera. Slikanjem je pošeo da se bavi početkom 70ih, kada je od svoje devojke, za svoj 21. rodjendan dobio pakovanje vodenih bojica. Na samom početku kopirao je ili imitirao impresioniste. Njegova prva slika bila je replika „Polje maka“ Claudea Moneta iz 1873.godine. Na njegov stil umnogome je uticalo proučavanje slika i izložba u muzeju u gradiću Kircaldy, u blizini njegovog rodnog mesta. Svoje prvo delo predao je 1984.godine za umetničku izložbu koju je sponzorisala Shell korporacija.
1987. u svojoj 36.godini napušta svoju prvu suprugu Gail, kako bi išao stopama svog uzora Paula Gauguina. Zatim napušta i svoj posao istraživača u školstvu, i seli se u Edinburg, gde je pokušao da upiše umetničke studije na Edinburškom univerzitetu ali je odbijen.
Tako da zvanično, Vettriano nema nikakvo formalno obrazovanje, već je odlučio da veruje svom prirodnom instiktu i vizijama kada se nađe pred praznim platnom. Gotovo pola veka kasnije Vettriano je izlagao u galerijama širom sveta. Njegova dela u svojim privatnim kolakcijama imaju Jack Nicholson, sir Alex Ferguson, popularni škotski glumac Robbie Coltrane.
Njegova dela nalaze se u galerijama širom sveta. Slika „The Singing Butler“ je 2004.godine prodata za 750000 funti, dok je print te slike postao najprodavaniji u Britaniji ikad. Veliki deo popularnosti i uspeha Vettriana upravo leži u prodaji ograničenog broja printova njegovih slika. U tome je po prodaji nadmašio čak i velikane poput Claudea Moneta i Gustava Klimta.
Nostalgična estetika njegovih slika našla je poštovaoce među ljudima širokog spektra društva. Prizori glamura zlatnog perioda prošlog veka, na njegovim slikama, kod posmatrača izazivaju setu za nekim "boljim" vremenima i izazivaju čežnju za izgubljenom lepotom i stilom. Iskrenost koju ljubitelji njegove umtnsoti pronalaze u njegovim delima kao i nedostatak oholosti umetničke elite dočekano je kao pravo osveženje.
Njegova umetnost je veoam dobro prihvaćena među publikom, zbog čega je onda kritika toliko zdušno protiv njega? Na početku, mnogi iz sveta umetnosti zameraju Vettrianu je nedostatak formalnog umetničkog obrazovanja, što je možda i ono najmanje bolno za samog umetnika. Njegove slike su ocenjene kao meka pornografija ili blaga erotika, za njega samog tvrde da „ne ume da slika već samo da boji“, dok se njegova dela nazivaju „glupim“ i bez stila.
Jack Vettriano je optužen za seksizam, jer su po izvesnim kritičarima, žene u njegovim slikama su previše objektifikovane, uvek u visokim štiklama, često glamurozne i preterano elegantne, arhetip femme fatale u noir filmovima prošlog veka i kao takve glorifikuju ideale nedostojne jedne moderne i inteligentne žene.
Veliki broj njegovi slika doista poseduju kompoziciju koji bi lako mogli opisati kao romantičnu patetiku, i sve to u kombinaciji sa jarkim bojama i dubokim senkama, što verovatno proizilazi iz njegove inspiracije impresionistima, posebno Eugena Baudena ili pak radova američkog realiste Edwarda Hoppera i britanskog post impresioniste Waltera Sickerta.
Vettrianova dela novijeg datuma donose malo drugačiju atmosferu, posebno auto portret pod nazivom „The Weight“. Mekim teksturama i depresivnim tonovima ovo delo oslikava sumoran momenat u životu, u kome se svako od nas može pronaći. Njegov autoportret je veoma lako razumeti, nema tu ničega skrivenog ili subliminalnog što može pronaći samo britko, istančano artističko čulo kritičara umetnosti i zatim ga umnim, biranim rečima opisati ga običnom plebsu.
Da li su dela Jacka Vettriana umetnost ili jeftina patetika, to je već na nešto što svako ponaosob, gledajući njegova dela treba da odluči. Ono što je očigledno njegova dela ne ostavljaju ravnodušnim ni publiku ni kritiku, uglavnom izazivajući potpuno dijametralne emocije. Ali izazivanje emocija, kakve god one bile su je glavni zadatak jednog umetničkog dela, ako pak nema emocija, pred nama je samo običan deo nameštaja.
