Repetitor i KOI KOI, Bašta kluba Fest, 02.10.2020. Zemun
Foto: Saša Ivanović
Znam da lepo vreme izvuče najbolje u ljudima
Sa popuštanjem epidemioloških mera, stidljivo su počeli da se organizuju koncerti, nešto što je svima falilo kao hleb nasušni svih ovih meseci. Zemunski klub Fest, sada već kultno mesto za svirke, nije časio časa, te su organizatori ispred kluba postavili baštu i u kratkom vremenskom periodu organizovali desetak koncerata.
Poput izbirljivog konzumenta, koji izgubljen u samoposluzi gura kolica, gledao sam i pratio najave. Kada je konačno iskočilo da će Repetitor imati koncert, znao sam da ću biti tamo. Oni su fenomen domaće scene. Na prste ruke mogu da navedem bendove koji toliko sa toliko žara i enrgije nastupaju.
Tog petka je bio predivan dan, kao da nije počela jesen već da je neki kasni jun. Kako sam se približavao Hali Pinki zamislio sam se i pitao sebe ,,pa koliko ima da ih nisam gledao’’? Odgovor je bio ravno godinu dana. U bašti KST-a su tada napravili potpuni kuršus. Samo par nedelja pre Zemuna nastupili su u Plovdivu, što im je bio prvi nastup posle čak devet meseci. Neverovatan podatak, obzirom da važe za vrlo aktivan bend, koji je svirao u skoro svakom toponimu od Zapadne evrope do Kine.
Već oko 20h bašta se lepo punila. Ne bi prošlo ni desetak sekundi, a da ne čujete u žamoru ,,Pa gde si ti, koliko ima da te nisam video?’’ Taman dok bi ste se ispričali sa jednom osobom, pojavila bi se druga, pa treća. Konobari su se vešto probijali sa ajncerima kroz masu u momentu kada su se na binu popeli KOI KOI.
Foto: Bojana Janjić
KOI KOI sam slušao u Kvaci 22 prošle godine i tada su ostavili odličan utisak. Sada više nisu trio kao onda, već se Marku Grabežu (vokal, gitara), Ivani Miljković (vokal, bas, gitara i sint) i Ivanu Pavloviću Gizmu (bubanj) pridružila Emilija Đorđević, koja bi se sa Ivanom menjala na klavijaturama odnosno na basu. Ako bi ih uporedio sa nekim bendom to bi onda bila kasnija faza Darkwood Dub-a ili War on Drugs. Akcenat je više na instrumentalima nego na tekstovima i mada minimalistični, celom zvuku daju poseban ukus. Istakao bih simpatičnu ,,Bog te ubio’’ (našla se na Hali Gali kompilaciji) koja je žešća i odvodi nas na pijacu u Gornjem Milanovcu gde zamišljamo dve babe koje se psuju jer je jedna drugu prevarila, dok joj je merila sir na kantaru. Pretohni period su proveli u studiju, te sa iščekivanjem pratimo dalje korake benda. Predstavljaju sjajno pojačanje već jakoj sceni.
Kako je vreme bilo ključan faktor, te je sve moralo da se završi u 23h, dok su se KOI KOI pakovali Boris Vlastelica, Anamarija Cupin i Milena Milutinović su se popeli na binu, brzinski se naštimovali i glavni akt je počeo. Već sa prvim taktovima ,,Devojke idu u Minhen’’ čitav Zemun je počeo da se trese od energije koju je beogradska trojka emitovala. Bez pauze usledela je ,,Džungla’’ a zatim i lični favorit ,,Pukotine’’ gde Vlastelica nije izdržao a da se ne popne na zaštitnu ogradu, da bi se zatim odbacio u naručje prvih redova. Osnovna razlika između negativne i pozitivne energije je u tome što kada iz sebe izbacite negativnu energiju ostanete prazni, dok kada izbacujete pozitivnu vi se njome iznova punite. Upravo su to svirke Repetitora. Jedan perepetum mobile pozitivne energije. Ni ovaj put nije bilo drugačije.
Foto: Saša Ivanović
Repetitori su takođe skoro izašli iz studija sa novim materijalom, te su premijerno izveli stvari ,,Kost i koža’’ i ,,Kroz vetar’’. Pošto su završili ,,Ja’’ pokušali su da siđu sa bine, no o tome nije bilo govora, te je usledeo neophodni bis da bi nas na kraju oduvali u ,,Beksraj’’ predivne zemunske noći.
Iskreno se nadam da će i ta prokleta Korona više usporiti, da se nećemo više osećati kao ilegalci ’41-e na koncertima. Sam Boris nas je na početku koncerta pozdravio rečima ,,Dobro veče, hvala vam na mudima’’. Zdravlje je svakako važno i treba ga sačuvati. A ovakve večeri nam daju opipljiv razlog za šta ga čuvamo. Predugo smo ih čekali i držim fige da neće ponovo proći dva godišnja doba do naredne svirke.
