Stvari na koje se navučeš, ne znaš da si se navukao dok ih više nemaš.

Kroz ovih sedam meseci mi je falilo dosta stvari. Falile su mi tekme, falilo mi je da putujem, falilo mi je da u Bife Ventilu vodim ,,dubokoumne’’ razgovore do 3 ujutru, falilo mi je da blejim sa ljudima, ali pre svega falile su mi svirke. Ona je jedinstvena stvar. Da idete sami, da odete sa društvom, sa devojkom, ili dečkom, svirka uvek ima drugačiji doživljaj. Ona je najčistiji, najiskreniji metod uživanja u muzici. Ništa ne stoji između tebe i te predivne buke.

Već po prilazu Domu Omladine iz pravca Kosovske sam nazirao gužvicu ljudi. Bilo je tu mlađih pankera, skinsa, članova drugih bendova, starijih što su prolazili pa se zadržali da vide šta se tu dešava, bilo je sveta. Ljudi su bili rasprsnuti duž cele obale trotoata, poznati, prognani, budni i pospani. Upravo ta izmešanost publike koja ih je sluša redovno i koja ih čuje po prvi put je proizvela jedinstvenu rekaciju da su svi skakali i pevali bez prekida.

,,Grad u pustinji, pustinja u gradu...’’ Najlepši stihovi o Beogradu su otpevani u ,,O Pustinji’’. Tako je meni zvučao Beograd svih ovih meseci. Nem i suv. Samo da ste mogli da vidite onaj oblak prašine iz crtaća koji se kotrlja preko Terazija. Tu užasnu tišinu su večeras prekinuli Vizelji. Spakovali su nas u Kadilaka i provozali nas jedan krug kroz pustinju.

Preporuka

share