Joaquin Sabina - Fina muzika andaluzijskog psa

May 18, 2020

Filozof iz Andaluzije, koji je lažnim pasošem pobegao iz Španije u London, nakon što je na Frankov parlament bacio molotovljev koktel zaslužuje posebnu priču. Ali u ovom tekstu vam dososimo samo malu preporuku za slušanje muzike. Joaquin Sabina je pre svega filozof i poeta. Njegovi tekstovi su duboki i tako i deluju. Ne trivijalno poput većeg dela „ljubavne“ poezije.

Sabina na muzičkoj sceni traje više od trideset pet godina, a na svom poslednjem koncertu u Madridu pre par meseci preživeo je moždani udar. Tada sigurno nije ni sanjao da će dva meseca kasnije njegova pesma „Ko mi je ukrao mesec April“ doživeti „novu popularnost“.

U nastavku teksta vam donosimu kratku priču našeg kolege. Priča nosi naslov „Istorija jednog zdravo“ i inspirisana je pesmom „Contigo“.

Istorija jednog zdravo

„Ljubavi, u poslednjih par meseci nešto si mi čudan. Šta ti se dešava?“ - pitala me je žena danas kada sam se vratio sa posla, nakon što sam je bez reči zagrlio jako i dugo, dugo.

Jutros sam na stolu imao momka, i kao po običaju pre operacije malo sam popričao sa njim, da se malo opusti, ali retko kada sam za ovih skoro trideset godina karijere naišao na pacijenta koji nije bio uplašen. Samo me je zamolio da jednu fotografiju stavim ispod njegove glave, ako je moguće, ili bar negde u blizini. Na fotografiji se pored njega nalazila i jedna veoma lepa žena. Bio je to selfi napravljen u nekoj šumici, na kome su njih dvoje nasmejano pozirali. Tada mi je kroz glavu prošla čudna misao. Po malo i neverovatna, ali sam pomislio da sam njih dvoje sreo ranije. Pitao sam ga koliko se dugu poznaju. Rekao je samo par meseci, pre nego što je utonuo u san.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ponekad ne znate zašto vam se nešto događa. Kada sam te noći poljubila i pokrila svoju decu, izašla sam iz njihove sobe i dok sam ispijala poslednji gutljaj vina iz čaše na facebook-u mi je stigla poruka. Neko nepoznat mi je napisao: Zdravo.

Ostavila sam telefon i otišla u kupatilo da se istuširam pre spavanja. I udarila me je struja, majko moja. Zvog tog gada koji na fejsu nepoznatim ljudima šalje poruke, zaboravila sam da isključim bojler.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ponekad ne znate zašto nešto radite. Te noći sam želeo da obrišem svoj nalog na fejsbuku, ali kada sam ušao na stranicu video sam objavu neke devojke u nekoj grupi. Čini mi se da sam slučajno kliknuo na njen profil, i kada sam ugledao najtužnije oči na ovom svetu umesto da obrišem nalog poslao sam joj: Zdravo.

Ostavio sam telefon na punjač i otišao u kupatilo da se istuširam. Ali nisam se tuširao dugo, kao što to obično radim. Sve vreme sam mislio na te oči. Na te tužne oči. Nisam mogao da radim ništa drugo, pa sam završio brzo. Izašao sam iz kupatila sa samo jednim peškirom na sebi, ali na telefonu nije bilo ništa novo. Naravno, niko ne odgovara na poruku nepoznatom strancu.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nisam želela ni da otvorim poruku, ali nisam mogla ni da je zaboravim. Otišla sam na posao sledećeg dana, i po prvi put u životu najbolja prijateljica me je pitala: curo, nešto ti se dešava? Ne, ništa mi se ne dešava, odgovorila sam joj i nespretno spustila telefon na sto, tako da je on za malo pao na zemlju. Nisam mogla da prestanem da mislim na taj osmeh. Opet sam uzela telefon i otkucala kratko: Zdravo.

Zbog vaspitanja, ništa više.

Te noći nisam mogao da spavam. Vrteo sam se po krevetu, tražio ugodan položaj. Da li sam poludeo ili šta mi se dešava? Nema više slika na fejsbuku, samo jedan konj, jedan mačor i njen tužni osmeh, i još tužnije oči.

To lice, sa tim tužnim i dubokim pogledom. Tako privlačnim i lepim. Koga li gleda? Zašto li je tužna?

Na kraju sam nekako zaspao, i probudio se vrlo kasno. Kroz polu zatvorene oči uzeo sam telefon da vidim koliko je sati, ali pre nego što sam video vreme pročitao sam kratku poruku: Zdravo. I moje srce je zaigralo.

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Kako sam smotana. Nisam mu ni lepo objasnila gde da dođe. Sada mu se sigurno neću svideti. Vidi ga samo, čak se i ne osmehuje. Verovatno je ljut. Možda mu se samo spava. Poljubiću ga. Ili je to previše. Samo ću ga zagrliti.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Umesto da ja čekam nju, ona je čekala mene na tramvajskoj stanici. Neverovatno sam smotan. Razmišljao sam dok sam je posmatrao na drugoj strani ulice, čekajući da se upali zeleno svetlo. Prvo se upalilo na njenoj strani i ona je krenula ka meni. Nije se smejala. Naravno.

Par sekundi kasnije, par sekundi dugih kao većnost, i ja sam krenuo ka njoj. Našli smo se na sredini ulice narandži.

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Tog jutra sam se vraćao iz noćne smene. Kod fakulteta u ulici narandži izašao sam iz tramvaja, i pri samom izlasku umalo nisam udario u par koji se tu na stanici ljubio kao da samo njih dvoje postoje na ovom svetu. Bio sam siguran da nisu primetili ni tramvaj koji se zaustavio tik pored njih.

Po malo nervozan hteo sam da im odbrusim nešto, ali me oni nisu primećivali. A onda je sledećeg trena, kao rukom odnešena nestala i sva nervoza u meni. Odjednom sam im zavideo. I nisam mogao da odvojim pogled od njih dvoje. On je gledao njene oči, a ona njegove. Samo blagi osmesi na njihovim licima. Delovali su po malo zbunjeni, kao da se nisu videli godinama.

Kada su konačno zagrljeni krenuli, morao sam da pođem za njima. Krenuli su malo nespretno, ali onda je ona uskladila njegov korak sa njim, i nastavili su da hodaju kao jedno. Istim ritmom.

U kafiću sam seo iza njih, ali iako me ni tada nisu primetili, ubrzo sam se osetio neprijatno i krenuo sam kući. Ljubila ga je sve vreme, bez prestanka.

Te noći sam posle dugo vremena ženi spremio romantičnu večeru. Onu sa svećama, i saksofonom u pozadini. Jeli smo masline sa inćunima, njen omiljeni sir, školjke, čiz kejk i pili vino. Skoro da sam zaboravio kako je sa njom sve bilo jednostavno. Zahvaljujući njima dvoma, ponovo sam bio srećan.

Današnja operacija je bila veoma čudna. Iako su svi rezultati pacijenta pokazivala da je potrebna hitna intervencija, kada smo ga otvorili videli smo da je njegovo srce potpuno zdravo.

Na poleđini one slike je pisao stih iz jedne poznate Sabinine pesme:

Y morirme contigo si te matas
Y matarme contigo si te mueres
Porque el amor cuando no muere mata
Porque amores que matan nunca mueren