Mala skica Majlsovog Drugog Kvinteta
Proteklih nekoliko dana karantina pozabavio sam se slušanjem šest albuma „Second Great Quintet-a“ Miles Davisa. Iako JAZZ muziku pratim više od deset godina, po prvi put sam pokušao da se malkice ozbiljnije pozabavim onim što slušam. I bar što se tiče Milesa, to uopšte nije bilo teško. Jer pregršt korisnih i zanimljivih informacija postoje na wikipediji.
Svako ko je tri puta otišao na Nišvill, prvi put da se zaljubi, drugi put da proveri da nije bilo slučano, i svaki sledeći put jer je navučen, dobro zna šta u svetu muzike predstavljaju imena poput Ron Cartera, Herbie Hancocka, Wayne Shortera i Toni Wiliamsa. Ova četvorica, zajedno sa Miles Davisom, obeležili su muzičku scenu u dvadesetom veku. Bar onaj deo te scene koji pripada jazz-u i pravcima koji su nekon šezdesetih godina iz njega proistekli i sa njim se spojili.
Poslednji od šest albuma Milesovog Second Great Quintet-a, „Filles de Kilimanjaro“ treba slušati od početka do kraja, bez izdvajanja i jedne zasebne kompozicije, jer samo tako, posmatrajući ovaj album kao celinu, bićete svesni veličine ovog muzičkog poduhvata.
Ali da se na kratko vratimo par godina u prošlost. 1963. godine, Ron Carter, Herbie Hancock, i Toni Wiliams pridružuju se Davisu kako bi završili već započeto sniminje albuma „Seven steps to heaven“. Ubrzo im se priključuje i Wayne Shorter i oni će do 1968. godine činiti postavu „Second Great Quintet-a“. Zajedno će snimiti šest albuma, E.S.P. (1965.); Miles Smiles (1967.); Sorcerer (1967.); Nefertiti (1968.); Miles in the sky (1968.); Filles de Kilimanjaro (1968.)
Već na drugom albumu „Miles Smiles“ primetan je uticaj bubnjara Toni Wiliamsa koji je ujedno bio i najmlađi član benda. Wiliams je bio jedan od pionira jazz fusion-a, a 1986. godine primljen je i u kuću slavnih. U svojoj autobiografiji Miles ga je nazvao „središtem oko koga se zvuk benda vrteo“.
Od pomenutih šest albuma najmanje mi se dopao treći po redu, „Sorcerer“, ali je zato svaki sledeći bio pun pogodak. Ako ništa drugo, sledeći album „Nefertiti“ bio je poseban po tome što je bio poslednji akustični album koji je Miles u celosti snimio bez elektronike.
Slušajući album „Miles in the sky“ po prvi put mi je, tokom ovog kratkog petodnevnog muzičkog putovanja, bili teško da izdvojim jednu numeru. Kao i poslednji album druge velike petorke i ovaj album je potrebno slušati od početka do kraja, i prepustiti mu se da vam ispriča svoju priču i da vam otvori vrata nekih novih dimenzija.
Poslednji od šest albuma Milesovog „Second Great Quintet-a“, „Filles de Kilimanjaro“ treba slušati od početka do kraja, bez izdvajanja i jedne zasebne kompozicije, jer samo tako, posmatrajući ovaj album kao celinu, bićete svesni veličine ovog muzičkog poduhvata. Ali ne samo muzičkog poduhvata nazvanog „Filles de Kilimanjaro“, već poduhvata nazvanog „Second Great Quintet“.
I tako se moje prvo namerničko putovanje kroz JAZZ završilo. Teško ga je opisati. Preslušavao sam ova šest albuma uz čaj, zavaljen u fotelju, kuckajući raznorazne tekstove i pričice na lap-topu, radeći nešto po kući, spremajući neka stara i neka nova jela u kuhinji. Miles i kompanija popunili su svojim tonovima dobar deo mog vremena. Ni jednom nisam zadremao dok sam preslušavao albume, što je možda čudno. Više puta sam vraćao neke sekvence ne bi li ih bolje razumeo, što mi se nikad ranije nije dešavalo.
I tako je jedno kratko putovanje završeno. Najlepše što mi se desilo za ovih pet dana slušanja Milsa i ekipice su sva ova otvorena vrata koja se predamnom nalaze. I ja prosto ne znam kojim putem da krenem. Ali prva skica plana narednih putovanja izgleda otprilike ovako:
Prvo ću krenuti desno za bubnjevima Toni Wiliamsa, zatim ću se vratiti da vidim kakva je vremenska prognoza (Weather Report) Wayne Shortera, pa ako prilike dozvoljavaju nastaviću levo sa Herbie Hancockom. Tu bar ima šta da se istražuje do mile volje. A put će se sasvim sigurno negde ukrstiti i sa Carterom i ponovo sa Milesom.
I, slučajno ili ne, danas sam po prvi put za šest meseci koliko sam u ovom stanu čuo zvuke JAZZ-a iz stana sa kojim delim zid. Lepo je, zar ne?
