GistroFM: Sea to Believe
Ne postoji idealan period godine za sanjarenje. Svi su i uvek. Ipak, iz nekog razloga mi maštanje ponajviše prija u novembru. Možda zato što ne volim vetar i kišu. Tada skuvam nešto toplo, navučem zavese taman da kroz krajičak vidim ljude koji se drže za kapute dok prolaze mokrom ulicom, pustim muziku i maštam da sam negde drugde. Gde god je to drugde.
Ove nedelje ispod ćebeta sanjarim o moru. Mediteransko ostrvo u novembru. Bura nosi papirne kese, zatrpava rupe od suncobrana u pesku i drmusa zelene žaluzine, iza kojih barba ispod lampe mašta o kopnu. Muzika pomaže u sanjarenju, i njemu i meni.
Jer kada slušam novi album Majkla Kivanuke, odnosno saradnju Boba Dilana i Džonija Keša, svaki san je malo morskiji i svaka fotografija u boji je više crno-bela. Ne slušam samo njih, ali to su današnji albumi nedelje. Ostatak jesenje-morskih maštarija u vidu nekih od najlepših melodija na svetu, nalazi se između ova dva albuma.
Nedelje, tople sobe, mora, fotografije i muzika, nekad je sve što je potrebno za osmeh na licu.
