Novi čikaški džez

Aug 28, 2019

Džez koji poslednjih petneastak godina sviraju muzičari okupljeni oko „Chicago Underground“ kolektiva, toliko je svež, inovativan i drugačiji, da zvuči progresivno čak i za tako veliki džez centar poput Čikaga. Muzičari kao što su saksofonista Ken Vanderark, kornetista i trubač Rob Mazurek, gitarista Džef Parker, trombonista Džeb Bišop, vibrafonista Džejson Adasevic ili bubnjar Čad Tejlor već duže od jedne decenije pišu istoriju novog džeza najlepšim rukopisom. Oni svakako imaju poštovanja prema tradiciji bez koje ništa ne bi bilo moguće, ali se uopšte ne libe da tu klasiku pomešaju sa novim zvucima.

Teško mi je da izdvojim najdraže albume koji su ovi daroviti muzičari snimili (a takvih izdanja je samo pod „Chicago Underground“ imenom dvadesetak, plus još ko-zna-koliko sa njihovim matičnim bendovima) jer gotovo svaki odiše posebnom vrstom lepote. Ipak, za danas sam odabrao dva na kojima je „zvezda“ Rob Mazurek i koji po kvalitetu svakako spadaju u sam vrh novije čikaške džez produkcije.

Rob Mazurek

Sound Is

Delmark Records / 2009

Ime kornetiste Roba Mazureka je sinonim za čikašku džez scenu. Prve polovine devedesetih godina prošlog veka je počeo stidljivo da se pojavljuje na raznim izdanjima čikaške nezavisne etikete „Thrill Jockey“ i to uglavnom na onima koja su više imala veze sa post rokom nego džezom.

Neki od bendova sa kojima je Mazurek svirao u tom periodu su „Tortoise“, „Brokeback“, „Gastr del Sol“, „HiM“, Sem Prikop, „Stereolab“...Iz svih tih saradnji, izrodila se grupa „Isotope 217“ u čijoj muzici je prisutna sva ona mešavina stilova (avangardni džez, elektronika, post rok) koja će kasnije krasiti Mazurekovu karijeru.

Njegovi projekti pod imenom „Chicago Underground Duo; Trio; Quartet; Orchestra“ su odličan primer savremenih džez bendova koji se podjednako oslanjaju na hard-bop tradiciju koliko i na fri džez zaostavštinu. Toga ste mogli biti svedoci 2004. godine kada se „Chicago Underground Trio“, predvođen Mazurekom, predstavio beogradskoj publici.

Ipak, apsolutni trijumf poznog dela svoje karijere Mazurek doživljava 2007. godine kada sa svojim dvanaestočlanim bendom „Exploding Star Orchestra“ za Thrill Jockey izdaje album „We Are All from Somewhere Else“ na kom se prepliću melodični pasaži sa ekperimentalnim zvucima, čineći ga krunom njegove karijere. Ako nikada niste slušali Mazureka mislim da je album „We Are All from Somewhere Else“ mesto od koga bi trebalo početi, mada nećete mnogo pogrešiti ako to uradite i sa pločom o kojoj danas pišemo – „Sound Is“.

Već sam pogled na ekipu koja prati Mazureka na ovogodišnjem albumu Sound Is deluje impresivno: Džejson Adasevic iz grupe „Loose Assembly“ svira vibrafon, Metju Laks je na električnom basu (Robov kolega iz „Isotope 217“ koji je svirao i sa folk/pop bendom „Iron and Wine“), Džoš Abrams na akustičnom basu i klaviru (matični bend mu je „Town and Country“, svirao sa „Black Earth Ensemble“, a prati na turneji Bonija Princa Bilija), bubnjeve svira stari Mazurekov drugar Džon Herndon („Tortoise“, „The For Carnation“, „Isotope 217“) dok je Rob zadužen za kornet i klavijature.

Činjenica je da „Sound Is“ predivan album, a takođe je činjenica da se sastoji od 14 pesama u ukupnom trajanju od preko 70 minuta.

Šta nam to govori?

Osim onog očiglednog, tj da se na albumu nalaze kvalitetne pesme, ono što je možda i bitnije je da se one međusobno prilično razlikuju. Ako izuzmemo apsolutni trijumf Adasevica na vibrafonu u „The Earthquake Tree“ u njoj čujemo i klasičan Mazurekov noćni „subway“ džez zvuk.

Trominutna „The Dream Rocker“ je mnogo konkretniji, gotovo singl ugođaj, koji u poređenju sa ostatkom albuma dozvoljava korišćenje termina pop. U „Cinnamon Tree“ čujemo najmelodičniji zvuk Robovog korneta na celom albumu, opuštajuća „The Star Splitter“ vrlo se suptilno poigrava sa zvucima Brazila, dok nervozne i pomalo avangardne „Aphrodite Rising“ i „Dragon Kites“ zvuče pomalo uznemirujuće.

Rob Mazurek nije poznat kao ego manijak i u svim svojim bendovima trudi se da se bend koji ga prati ne doživljava kao „prateći“, tako da ne čudi što njegov kornet u numeri „The Field“ čujemo tek na samom kraju. Slušajući „The Hill“ imate utisak da se Laks i Abrams bukvalno takmiče ko će odsvirati „masniju“ bas deonicu, dok Mazurek iznad njih bdi kao neki učitelj. Album se završava jednostavnom, jednominutnom melodijom na klaviru uz koju „peva“ petogodišnja ćerka Metju Laksa, Nora.

Gotovo sve faze u Mazurekovoj karijeri mogu se čuti na ploči „Sound Is“ – tu je i ambijentala kojoj je bio sklon sa „Chicago Underground Triom“ (naročito u numerama „Beauty Wolf“ i „Le Baiser“), lako pamtljive melodije koje su krasile „Exploding Star Orchestra“ (već pomenute „The Dream Rocker“ i „Cinnamon Tree“) ali i post rok momenti kojima je bio sklon u bendu „Isotope 217“.

Ako volite muziku koja pomera granice i džez koji spaja naizgled nespojive zvuke, onda je ploča „Sound Is“ svakako za vas. Ma, čak i ako ne volite džez, probajte ovaj album jer je lepota muzike univerzalna.

Chicago Underground Duo

Boca Negra

Thrill Jockey / 2010

Pre nego što se pozabavimo samom muzikom, evo nekoliko činjenica u vezi ove ploče. Ovo je peti album sastava „Chicago Underground Duo“ (kog čine Rob Mazurek i bubnjar Čad Tejlor), odnosno deseto izdanje „Chicago Underground“ kolektiva.

Producirao ga je Robov i Čadov stari drugar Metju Laks. Nije zgoreg pomenuti da se Met i Čad znaju preko 20 godina i po Čadovim rečima, upravo ga je Met zainteresovao za sviranje bubnja. „Boca Negra“ je sniman u prekidima gotovo tri godine, a razlog toliko dugog perioda je Robova i Čadova zauzetost turnejama drugih bendova čiji su članovi (Rob sa „Sao Paulo Underground“ i „Mandarin Movie“, a Čad sa „Iron and Wine“ i Markom Riboom).

„Boca Negra“ na španskom znači „crna usta“ što je jedan od narodskih naziva vulkana Tiede na Tenerifama, dok je na omotu fotografija slikana na obali Mrtvog mora. Album je snimljen u Sao Paolu, u kome je Mazurek živeo od 2000 do 2005.godine, i ujedno je prva ploča čikaškog kolektiva snimljena van Čikaga.

Numera koja otvara album, „Green Ants“ predstavlja kostur albuma, s obzirom na to da u njoj čujemo samo Mazurekov kornet i Taylorov bubanj, dok se sledeća „Left Hand of Darkness“ otvoreno pograva sa minimalnom elektronikom. „Boca Negra“ je inače prvi album čikaškog kolektiva koji sadrži jednu obradu – reč je o pesmi Orneta Kolmana „Broken Shadows“ koja obučena u savremeno ruho Čadovog vibrafona zvuči kao da je originalna „Chicago Underground Duo“ kompozicija.

Jedna od najupečatljivijih pesama na albumu je „Confliction“, čiji klavirko-trubački duet na početku asocira na atmosferu nekog starog noar filma, a kada se priključi bubanj i numera sasvim živne, tera nas da se zapitamo da li zaista čujemo samo dva muzičara.

Slično pitanje se može postaviti i u „Spy on the Floor“ koju nose bas i bubanj, dok Mazurekov neobuzdana truba samo doprinosi divljoj atmosferi. Ta divlja atmosfera ne traje dugo, jer kad počne ambijentalna „Hermetto“ imaćete osećaj kao da su vam sobu zaposeli duhovi. Album se završava nežnom „Vergance“ u kojoj se prepliću vibrafon, suptilni ritam i krajnje sofisticiran Mazurekov kornet, koji kao da želi dobrodošlicu novoj noći.

„Boca Negra“ se ne razlikuje mnogo od pretdhodnih „Chicago Underground Duo“ albuma. Odnos komponovanih i improvizovanih tema je sličan kao pre, ambijentala, elektronika i džez se i ovde drže ruku pod ruku, a i dalje važi nepisano pravilo da su ploče čikaških muzičara okupljih oko Mazureka „priručnik iz savremenog džeza“,

Iako je tehnologija toliko napredovala, pa tako danas jedan čovek u studiju može instrument po instrument nasnimiti ceo simfonijski orkestar, ne čuju se baš svaki dan albumi na kojima svira dvoje ljudi koji tako često zvuče kao da ih je bar duplo više. Pored rada i dara za muziku, za to je neophodno iskustvo. A za Mazureka i Tejlora se ne može reći da oskudevaju u bilo kome od ta tri.