Miles Davis: Temelji džeza

Jul 03, 2019

Za razliku od popularne muzike, zvuci koje čujemo u džezu nisu prijemčivi tako velikom broju ljudi. Od onih koji ne vole džez najčešće ćete čuti argumente tipa: dosadna muzika u kojoj se ništa ne dešava; previše improvizacija; mnogo je bučna; isuviše apstraktna. No, oni „smeliji“ od tih koji nisu ljubitelji ove vrste muzike, ipak priznaju da postoji par džez albuma koje mogu da slušaju. Gotovo po pravilu, jedna od tih ploča koju vole i „nedžezeri“ je album o kome danas pričamo.

Ploča „Kind of Blue“ koju je 1959. godine snimio trubač Majls Dejvis sa svojim bendom, nije samo najpoznatiji i najprodavaniji džez album svih vremena, već je jedno od najlepših muzičkih izdanja u istoriji muzike. Do sada se prodao u preko 20 miliona primeraka, a po nekim podacima ovo izdanje se i danas prodaje u 5.000 primeraka nedeljno i to bez obzira na to što je od njegovog objavljivanja prošlo više od pola veka. Ozbiljnost svake liste najvažnijih muzičkih albuma 20. veka procenjuje se na osnovu podatka da li se ovo izdanje nalazi u prvih deset.

Ukoliko pišete o muzici i imate potrebu da otkrivate rupu na saksiji, onda to svakako nećete raditi tako što ćete objašnjavati lepotu ove ploče. Međutim, ako želite da ličnom pričom o ovom Majlsovom klasiku na njega navučete još ono troje koji su prekjuče sa Robinzonom i Petkom doputovali u civilizaciju, onda vaš trud možda i ima smisla.

Plava vrata džeza

Džez sam zavoleo još u osnovnoj školi najpre zahvaljujući radijskoj emisiji „Sav taj džez“ Raše Petrovića. Istina, tih godina sam mnogo više voleo vokalni džez od instrumentalnog, tako da su tada na mom gramofonu najčešće „kampovali“ Luj Armostrong, Sara Von, Frenk Sinatra i Bili Holidej. Moj prvi samoinicijativni susret sa pravim džezom desio se kada sam u jednoj beogradskoj muzičkoj prodavnici (koja više, nećete verovati, ne postoji) kupio kasetu “Kind of Blue”. Naravno da tada uopšte nisam bio svestan da spadam među milione onih koji su u svet džeza prvi put ušli kroz ista ta “moja” plava vrata na kojima piše “Kind of Blue”.

Sećam se da je bio kišni jesenji dan kada sam po izlazku iz prodavnice ubacio kasetu u vokmen. Znajući koliko džezeri vole da soliraju i improvizuju, očekivao sam muziku na koju ću morati da se postepeno navikavam ukoliko želim da mi se dopadne.

Kada je počela “So What” prvo što sam pomislio u sebi beše “ovo mora da je najmelodičnija pesma na albumu”, a slično sam pomislio i za “Freddie Freeloader”. Međutim, kada je krenula “Blue in Green” moja tinejdžerska vilica je kupila prašinu sa mokrog asfalta. Taj nežni klavir, taj melahnolični zvuk trube, savršeno su se uklapali u jesenji dan koji je za mene bio još setniji jer jedna Jelena iz sedmog dva nije htela da dođe na proslavu rođendana mog najboljeg druga.

Majls je znao kako se osećam i bez reči. Ništa mu nisam rekao, a nije ni on meni. Bar ne rečima. Na isti način sam doživeo i poslednju kompoziciju sa albuma “Flamenco Sketches” i sećam se da sam olovkom nekoliko puta premotavao kasetu na početak ove teme - behu to devedesete u Srbiji, morao se štedeti novac za baterije.

Devedesete su odavno iza nas, premda se u našim krajevima još uvek štedi. Više ne slušam muziku na vokmenu, a i kasete su odavno u penziji. Međutim, ono što se nije promenilo jeste to što i dve decenije nakon tog jesenjeg dana još uvek vraćam ovaj album na početak. Iako sam tada mislio da sam jedan od retkih koji zna za ovu ploču (ah, ta dečja naivnost) dok sam danas poprilično svestan veličinu armije “Kind of Blue” fanova, iako tada vrlo malo poznavao muziku dok danas znam nešto više, iako nemam pojma gde je, ni šta radi Jelena iz sedmog dva – na identičan način kao nekada i danas uživam u svakom tonu ovog klasika. Emocije koje on nosi su potpuno vanvremenske.

Ekipa iz snova

Kako je reč o albumu o kome su pisane knjige i snimani dokumentarci, ne bih vas previše zamarao faktografijom. Pored Majlsa, ovde su svirali pijanista Bil Evans, saksofonisti Džon Koltrejn i Kenonbol Ederli, basista Pol Čejmbers, jedini član benda koji je danas živ je bubnjar Džimi Kob, a pijanista Vinton Keli čuje se samo u kompoziciji “Freddie Freeloder”. Svi oni su u vreme snimanja bili mladi i daroviti muzičari koji su kasnije postale manje ili veće džez legende. Ako kažemo da je to bila ekipa iz snova, nećemo nimalo preterati.

Majls je na “Kind of Blue” uveo novinu koja je poznata kao modalni pristup džezu. Kako je reč o tehničkoj novotariji koju ćete teško razumeti ukoliko niste muzički pismeni, pokušaću da vam je objasnim na plastičan način.

Za razliku od njegovih prethodnika kao što su bili Čarli Parker, Djuk Elington ili Dizi Gilespi koji su se trudili da u što bržem tempu odsviraju što veći broj nota, Majls je rešio da spusti loptu. Umesto gomile tonova odsviranih u visokom registru, on je svirao duže, linearno ravnije i melodičnije tonove. To je i jedan od razloga zašto ovu ploču vole i oni koji inače ne slušaju džez – zahvaljujući tom Majlsovom novom pristupu, za “Kind of Blue” je nemoguće reći da je dosadna ploča na kojoj se ništa ne dešava, da ima previše improvizacija, da je previše bučna ili apstraktna. U stvari, ovo je album koji ne sadrži bukvalno nijedan suvišni ton.

Hemija

Kada za neku osobu kažete “nije da mi se ne dopada, ali tu nema neke hemije” to isto važi za gomilu prosečnih ploča koje volimo - nisu loše, ali nisu ni ništa posebno. Međutim, kada potpuno odlepimo na nekoga, kada nam “srce drnda” i u stomak se presele sve one krilate životinje, jasno nam je da se dešava nešto veliko.

Kada se ta ista “onostrana” hemija prenese na muzičare, rezultate je antologijska ploča kakva je “Kind of Blue”. Kao što se u životu ludo zaljubimo tek nekoliko puta, sličnom ili još ređom učestalošću se snimaju ovako važni albumi. Hemija koja je povezala Majla, Evansa, Koltrejna, Ederlija, Koba i Čejnbersa jeste upravo ona koja se dešava jednom u mnogo godina.

U prilog tome govori i podatak da je većina kompozicija sa ove ploče snimljena iz prvog tejka, dakle bez ponavljanja. Tokom snimanja greške su svedene na minimum ili ih čak nije ni bilo. Ako znamo da je album, koji se prodaje u pristojnom tiražu i pola veka nakon objavljivanja, snimljen samo za dva dana, onda vam je jasna uloga hemije i sposobnost ovih muzičara da se savršeno razumeju bez mnogo priče.

Album za plave noći

Prošle nedelje, na ovim stranama ste čitali o albumima koji su idealni za vođenje ljubavi. Tada svesno nisam pomenuo “Kind of Blue” samo zato što sam smatrao da je jeres o ovakvom izdanju pričati u dva pasusa. Upravo je ta veza između intimne atmosfere i ove ploče nešto oko čega su se složili Herbi Henkok, Džon Skofild i Džimi Kob u jednom dokumentarcu o “Kind of Blue”. Siguran sam da su Majlsova osećajna truba, Evansov nežni klavir i Čejmbersov bas koji “hoda po prstima”, uz crno vino i plavu boju noći zaslužni za divnu atmosferu tokom koje su nastali neki od nas. Čak je i trajanje albuma od 45 minuta gotovo idealno za ljubavni čin.

U istom tom dokumentarcu, Herbi Henkok za ”Kind of Blue” kaže: “Bez obzira na to u kojoj zemlji živite, koliko godina imate i kakvu muziku slušate, ovo je album koji morate čuti”. Nećete verovati, ali ovaj tekst pokušava da vam saopšti istu stvar, premda na nešto manje koncizan način.

Imajući u vidu sve vrste i podvrste džeza, kada neko u odbranu svog stava da ne voli ovaj žanr potegne one već pomenute argumente, ne mogu reći da ga ne razumem (uprkos tome što kao ljubitelj ove muzike gajim krajnje suprotno mišljenje). Međutim, kada je u pitanju ovaj album svaki od tih argumenata pada u vodu. Da li volite ili ne volite „Kind of Blue“ već odavno nije pitanje ukusa koliko opšte kulture.