Prošlost ne mora da potamni ("Joy Division - Deo po deo", knjiga Pola Morlija)
Svaki novi susret sa pričom o bendu Joy Division i Ijanu Kertisu je prilika za nove samospoznaje.
Šta i koliko ti sada znači njihova muzika, šta se promenilo, da li bolje razumeš ideju besmrtnosti?
Faktografijom odavno vladam, ali činjenice nikada nisu bile od pomoći u razumevanju fenomena Joy Division, već su više otežavale približavanje prvim redovima. Nemerljivo važnu, i za odrastanje dragocenu knjiga prevoda Ijanovih tekstova "Svetla u podrumu duše" (SKC Niš, 1988) dugo sam koristio kao tunel kojim sam zaobilazio činjenice i stizao do srca i duše priče, te sam Ijanove tekstove u originalu i prevodu znao napamet čak i pre no što sam preslušao sve što su snimili. To je doživotno uticalo na moje rasuđivanje o njegovoj poeziji i životu, kao i zvuku benda čija slava i dalje raste i postaje glasnija kako se udaljavamo od njihovog kraja.
Vraćam se na samospoznaje.
Više ne moram da se oslanjam na tuđa iskustva i mudrosti. Sada znam da se i najvažniji događaji, ljudi, trenuci, udarci, zvuci, poljupci, otkrića, lomovi i stvari tokom vremena udobno smeštaju u sećanje i meškolje u fotelji sve dok u ne utonu u zaborav naslona. Sa iskustvom slušanja Joy Division i zvukom koji je taj bend tokom (pre)kratke karijere ostavio za sobom to se nikada nije dogodilo.
Iako bi ponekad prošla i godina (ili godine) između dva mirna preslušavanja kompletnih albuma i ponovnog čitanja "knjige stihova" osećaj nije bledeo, već se produbljivao i otkrivao šta mi se dešava tokom ovih trideset godina, a stihovi, udarci bubnja, režanje basa i vitlanje gitare su nekako ostali netaknuti u sećanju, kao i šumovi i zahvati kojima je producent Martin Hanet ovoj muzici poklonio bezvremenost i, samim tim, večnost.
U međuvremenu sam pročitao, pogledao i preslušao sve, i čekao susret sa ovom knjigom i Polom Morlijem: svedokom-saradnikom, obožavaocem, novinarom i izuzetnim pripovedačem koji će me, verovao sam, približiti najbliže što se može, reč po reč, deo po deo.
Pola Morlija najboljim mogućim vodičem čini nekoliko stvari. Bio je među četrdesetak prisutnih na koncertu Sex Pistols 1976. koji je zauvek promenio Mančester (u publici su bili i budući ili već osnovani Buzzcocks, The Magazine, The Fall, Joy Division... te čak i Morisi, kao i budući vođa užasnih Frantic Elevators Mik Haknal koji je nešto kasnije promenio ploču). Morli je zatim bio mladi dopisnik NMEa "sa severa Engleske", te bio i prvi koji je pisao o (mršavim) počecima Joy Division; pratio je kako izrastaju u siloviti bend, razumeo razliku između JD na sceni i JD u studiju, družio se sa The Factory ekipom, učinio Mančester zanimljivim u očima Engleske a kasnije i sveta (jedno vreme mu je čak bilo i zabranjeno da piše o JD " zbog preterane pristrasnosti"), radio kao kreativac etikete ZTT (Frankie Goes To Hollywood, Propaganda, Art of Noise...) te je u narednih trideset godina nastavio da promišlja, piše inadgrađuje važnost i razgrađuje mitove o Joy Division i pop-kulturi. Konačno, ali ne i manje važno: Morli je od dečaštva nosio na plećima teret samoubistva oca, što ga čini dodatno pažljivim kada priča o Kertisovom kraju. ("Samo sam jedno beživotno telo video u celom svom životu, i to nije bilo telo mog oca.")
"Joy Division - Deo po deo" nije knjiga koja se bira i čita zbog faktografije, već zbog načina na koji je pisana i vođena. Sve što je važno od detalja biće ukratko prepričano na prvih dvadesetak strana. Narednih četiri stotine i pedeset (!) predstavljaće putovanje kroz tekstove pisane od 1977. do 2007. godine, koje Morli najavljuje ili odjavljuje komentarima, definisanjem konteksta ili trenutka u kojem su ti tekstovi nastajali.
(Evo, njegovim rečima)
"Želim da ovaj pregled bude toliko istinit da bude i uznemirujući i neverovatan kao san. Što sličniji snu, to će, na neki način, biti precizniji. Činjenice često svode realnost na nivo običnosti, što opet stoji nasuprot stvarnom iskustvu. Želeo sam da se setim sleda događaja okončanog tako velikim uticajem, a da ne potkopam lepotu tog niza svođenjem na puke pretpostavke.
Verzije koje slede primeri su rada u nastajanju. Na kraju, sve više različitih verzija iste stvari pojavljivaće se u različitim publikacijama, ili na mestima gde već mogu da budu nađene, dok ja držim ovu posebnu prošlost živom time što nikada ne pretpostavljam da postoji samo jedan način da se opiše šta se dogodilo i samo jedan način slaganja činjenica. Postoje hiljade različitih načina da se opiše ista stvar, a u jazovima između svih tih verzija, na ivicama svake verzije, svake mogućnosti istine, postoji nešto blisko istini.
To što se dogodilo tokom tih poseta Sex Pistolsa, i što se dogodilo sledećih meseci, vodilo je, između ostalog, ka drastičnim, ključalim pesmama Joy Divisiona, neverovatnoj smrti njihovog pevača, i najzad, ka njihovom postojanju nakon života, što je nadraslo grad Mančester i izgleda da se zaputilo ka mogućoj večnosti. Činilo mi se pogrešnim da pokušam da stvorim jednu, zakovanu verziju ovih događaja, jer to nije u duhu onoga što se dogodilo. Čini mi se da je prikladnije da se ne stvori zaokružena verzija događaja, nego da se verzije stalno drže u pokretu, da samim tim budu deo trenutnog sveta, a ne deo sveta koji nestaje, sveta koji gubi svoj sjaj i neprestanost, sveta gde ništa ne može da se dogodi zato što se već dogodilo.
Ono što su me naučili nastupi Sex Pistolsa, a onda i muzika Joy Divisiona, jeste da sve može da se dogodi sve dok prihvataš da veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nije nužno tako očigledno organizovana kao što smo često skloni da poverujemo. Još sam tamo gde sam bio, u hali Lesser Free Trade 1976. u klubu Factory u Hjulmu 1978 dok Sex Pistolsi izvode svoje pokrete zasnovane na pogonskoj energiji i brujanju Igija i Stoogesa, dok Joy Division razbrajaju svoje načine redefinisanja dinamičnog naboja Stoogesa. Sve se stalno gradi do različitih vrsta vrhunaca. Prošlost ne mora nužno da ostane u prošlosti. Prošlost ne mora da potamni. Može da ostane gde je jednom bila, savim u sadašnjosti, i da se neprekidno pretvara u budućnost."
(O zeitgeistu)
"Previše bi jednostavno bilo reći da je Mančester uklizao u 21. vek kao grad koji misli unapred, jer je pank generacija našla načina da poveže svoju rešenost i želje sa tradicionalno radikalnom energijom grada, njegovom istorijom prvog industrijskog grada, sa mestom posvećnom napretku. Suludo je - iako bi to začudo moglo da bude urađeno - mapirati putanju, neku vrstu potmule i prkosne avanture, od samoubistava Ijana Kertisa do otvaranja mančesterskog "Harvija Nikolsa". To je potpuno suludo, ali sam pokušavao i to, i ponekad povlačio crtu da naznačim pravac od šortseva koje su nosili A Certain Ratio dok su plesali uz samo njima svojstvenu lajavu, bolnu muziku za ples, do brojnih malih hotela u Mančesteru u prvim godinama 21. veka. Ono što je izlazilo iz pameti i kroz usta Tonija Vilsona, Roba Gretona, Alana Erazmusa, Pitera Sevila i Martina Haneta moglo bi da znači da je fiktivna ideja Mančestera zauzela mesto uz i oko stvarnosti grada.
(...) Pa ipak, nema sumnje da se Mančester preselio u budućnost u trenutku u kojem je neko vreme izgledalo kao da tone u prošlost iz koje se nikada neće iskobeljati. Prvi ljudi koji su zaista poverovali u to da Mančester može da se prenese u budućnost, da je promena važna posebno u regiji iz koje su krenule tehnološke, stvaralačke i društvene promene u moderno doba, bili su ti ljudi koji su koristili pank muziku, a onda i postpank, da iznađu načine da ideje i ideali održe taj duh napretka."
*
Ovako postavljen tok naracije, i stalno kruženje oko relativno kratkog perioda postojanja grupe nagrađuje čitaoca kao što ti čine ponavljanja preslušavanja opusa Joy Division. Nijedno slušanje nije isto, svako će nas dovesti u drugačije stanje ili izvesti iz vrtloga kroz druga vrata, za koja do maločas nismo ni znali, dok Morliju otvara prostor i za drugačiji - prisniju i poetičniju naraciju.
(Pol Morli, ponovo)
"Na kraju, Love Will Tear us Apart je "o" njenoj melodiji.
Kako vreme odmiče, ona će biti sve lepša.
Ne možete je promašiti.
(...)
Rad na ovakvom projektu više je rad na sebi.
Možda i nije bilo tako da je želeo sam sebe da uništi, nego tako da je mogao da se ponovo sabere.
I zašto je moralo da se dogodi baš tog dana, a ne nekog drugog?
Jednog dana, pisaću o svemu tome iscrpno i detaljno.
(...)
Muzika se talasa i meša sa zavijanjem vetra.
Zbog toga što je nemoguće biti u pravu, reći istinu.
Štitili smo se humorom jer bismo se u suprotnom raspali.
Ovo malo vremena što nas deli od praznine prozirno je kao san.
(...)
Kad svet nije isti onakav kakav naša svest veruje da jeste, onda smo u košmaru.
I shvatio sam da ne postoje "bolesti duše". Postoje samo reči.
(...)
Joy Division će mi pomoći da se razaberem u svemu tome.
Oni će mi pomoći da upamtim šta se dogodilo."
(Kraj)
*
Ova knjiga nema slučajno titulu najvažnijeg dela napisanog o bendu. Intimna preispitivanja i sazrevanje Pola Morlija; nežno portretisanje predstavnika celog pokreta (čak i dokazanih, genijalnih baraba poput Tonija Vilsona), izuzetni pasaži o dizajnu Pitera Sevila, kao i zvučnom dizajnu Martina Haneta - sve to čini ovu knjigu dirljivim, kružnim spuštanjem u srce i dušu mita o Joy Division koje nije namenjeno samo obožavaocima, već i onima koji će tek otkrivati važnost mitova u pop-kulturi, naročito sada,
kada ih je sve manje.
"Joy Division će vas rasturiti na komade. Mirno." (P.M.)
(Knjigu objavio Kontrast, 2019, prevod Matija Jovandić)
Prikaz je originalno objavljen na Blog & Radio stranici Prešlicavanje.
