Kraj osme decenije prošlog veka bilo je uzbudljivo vreme promena koje su prožimale sve pore zapadnog sveta. Berlinski zid je pao, Velika Britanija, iako još pod čvrstom rukom Margaret Thacher polako se budila iz socijalne krize, koja ih je žestoko potresala u toj deceniji. Eho pank muzike je već polako bledeo i bendovi čijom muzikom su dominirali sintisajzeri vladali su mejnstrim muzičkom scenom u Velikoj Britaniji. Postoji mnogo činioca, socioloških, ekonomskih, kulutoroloških, koji utiču na stvaranje jednog novog muzikčog i subkulturnog pokreta, ali uglavnom sve kreće jednim albumom.

Svaki album donosi neku ličnu priču osobi na koju je uticao. A kada je u pitanju ovako veliki album onda ta priča ostane u sećanju veoma veoma dugo, verovatno do samog kraja. Vraćajući se sa nekog porodičnog izleta, maglovito mi se čini da je bila Prolom banja, svratili smo u neku usamljenu državnu prodavnicu, koja je na moje veliko iznenađenje prodavala i kasete i ploče. Izbor nije bio veliki nekoliko PGP i nekoliko Jugoton izdanja, među kojima su mi za oko zapale tri, koje sam nekako namolio roditelje da mi kupe, ponajviše igrajući na kartu “kad ste me već na silu dovukli ovde, možete bar i da mi platite nekako”. Prvi je bio škotski bend Texas i album “Southside”. Texas je imao par velikih hitova, koji su se besomučno vrteli na MTV-ju, a ujedno sam smatrao da je Sharleen Spiteri najlepša devojka na svetu.

Drugi album je bio “Disintegration”, benda The Cure, koji danas puni tri decenije. Od novih drugova u prvoj godini srednje škole već sam čuo da je ovo odličan album.

Treći u ovom izboru bio je debi album benda The Stone Roses, o kojima nisam znao baš ništa. Ono što me je privuklo bilo je ime i zanimljiv omot albuma. Texas mi je ubrzo nakon njihovog debi albuma postao potpuno nezanimljiv bend. The Cure su i dalje jedan od mojih omiljenih, a kada sada slušam ponovo The Stone Roses čini mi se kao da sam ga juče prvi put preslušao, a činjenica da je od tada prošlo gotovo tri decenije stvara knedlu u grlu.

Preporuka

share

share