Matador Records: Istrajnost i strpljenje

Apr 24, 2019

Pre nego što počnemo priču o najpozatijoj savremenoj, nezavisnoj indi rok diskografskoj kući, podsetimo se koja je uopšte razlika između malih i velikih muzičkih etiketa. Velike diskografske kuće, popularno nazivane „mejdžori“, posluju sa mnogo više profita i njihova prodajna mreža je mnogo veća od nezavisnih etiketa.

To u praksi znači da su mnogo veće šanse da u nekom malom provincijskom gradu pre nađete originalno izdanje koje je objavljeno za nekog „mejdžora“ nego za malog izdavača. Iako su neke od tih velikih kuća osnovane iz čiste ljubavi prema muzici (nedavno smo pisali o Ahmetu Erteganu i etiketi „Atlantic Records“), velika većina je tu samo zbog profita. S obzirom na stalne promene na muzičkom tržištu (prelazak sa ploče na kasetu, pa na kompakt disk, pa na digitalna izdanja), ali i na nepisane zakone samog tržišta, poredak među velikim izdavačima se menjao. Tako smo 1988. imali 6 velikih diskografskih kuća, dok ih je danas samo tri („Universal“, „Sony“ i „Warner“).

Kada su u pitanju nezavisne etikete, njihovo poslovanje ima nešto više veze sa iskrenom ljubavlju prema ovoj grani umetnosti. Njih najčešće osnivaju muzički zaluđenici za određeni žanr, potpisujući ugovore uglavnom sa onim muzičarima čija muzika im se lično dopada. Samim tim, kompromisi koje oni prave su mnogo manji nego oni koje sklapaju direktori „mejdžora“, ali to isto znači i da je u igri manje novca, a ni distribucija nije tako razgranata kao kod velikih izdavača.

Mada, dolaskom interneta nastupile su već pomenute promene u zakonima muzičkog tržišta, tako da distribucija danas ima manju važnost nego nekada (na primer, mnogo su veće šanse da do albuma nekog benda pre dođete putem interneta nego u muzičkoj prodavnici iza ćoška), čime su male etikete ostvarile izvesnu prednost u odnosu na velike diskografske kuće.

Ovo je tema o kojoj se danas pišu knjige, a umesto da je produbljujemo, usredsredićemo se na jednog nezavisnog izdavača koji već četvrt veka slovi za vodećeg kada je u pitanju alternativna gitarska muzika, odnosno indi rok. Reč je o diskografskoj kući „Matador“ iz Njujorka.

Chris Lombardi

Odskočna daska

Kako je u svom društvu oduvek važio za „onog malog sa hiljadu ploča i kaseta“, odnosno „za onog ko sluša sve one bendove za koje niko nikad nije čuo“, i kako je živeo u srcu popularne kulture u Njujorku, nekako je bilo sasvim prirodno da Kris Lombardi uđe u vode muzičkog izdavaštva. On je 1989. godine osnovao malu diskografsku kuću koju je nazvao po tada aktuelnom filmu Pedra Almodovara „Matador“ koji mu se jako svideo. Ubrzo mu se pridružuje Žerar Kozlou koji je pre toga radio u kultnoj pank/hard kor etiketi „Homestead“. Njihova ideja je bila da promovišu bučne gitarske bendove za koje drugi izdavači nisu imali sluha, a za koje su njih dvojica bila ubeđeni da vrede.

Prva grupa koja je potpisala za „Matador“ bila je „Teenage Fanclub“, škotski heroji gitarskog popa. Njihov prvi album „A Catholic Education“ je objavila mala britanska etiketa „Paperhouse Records“, a nakon što su potpisali ugovor sa „Matadorom“ Škoti su dobili svog prvog američkog izdavača. Nakon još jednog albuma, „Teenage Fanclub“ prelaze na veliki „Geffen“, no i dan danas su ostali prijatelji sa Krisom i Žerarom ne zaboravljajući gde su načinili prve korake u Americi.

Drugi bend koji potpisuje za „Matador“ bio je „Superchunk“. Kako je njihov lider Mek Mekafn takođe bio (i još uvek je) vlasnik etikete „Merge“ koja je u tada bila jako mala, a u međuvremenu postala još jedna važna karika u izdavaštvu nezavisne rok muzike, ni oni se nisu mnogo zadržali na „Matadoru“ . Slično kao „Teenage Fanclub“ oni odlaze nakon prva tri albuma.

Gerard Cosloy

Višedecenijski dom

Kada su momci iz kalifornijskog benda „Pavement“ potpisali ugovor sa „Matadorom“ 1992. i objavili debi album „Slanted and Enchanted“, malo ko je mogao pretpostaviti blistavu karijeru ovog benda, a i same etikete. Već dve godine kasnije, „Pavement“ objavljuju album „Crooked Rain, Croooked Rain“ koji je potpomognut talasom nove publike naklonjene gitarskim bendovima nakon nedavnog uspeha „Nirvane“, nakon čega postaju jedan od vodećih bendova kada je u pitanju indi rok žanr. Upravo su „Pavement“ doneli prvu ozbiljniju lovu „Matadoru“, a ostali su im verni sve do kraja karijere 1999. godine. Njihov lider Stiven Malkmus i danas objavljuje albume pod svojim imenom za „Matador“.

Druga grupa koja je počela da objavljuje ploče za „Matador“ u isto vreme kada i „Pavement“ bio je trio iz Hobokena „Yo La Tengo“. Tokom poslednjih 25 godina „Yo La Tengo“ su prešli dug put sazrevanja od jednog klasičnog alternativnog gitarskog benda, do grupe koja sa lakoćom iz rukava vadi pesmu iz bilo kog muzičkog žanra. Oni su prošle godine objavili svoj 15. studijski album a izdavač je i dalje Krisova i Žerarova etiketa. U intervjuu koji sam pre nekoliko godina uradio sa basistom grupe „Yo La Tengo“ Džejmsom Meknjuom, rekao mi je da misli da ne postoji mnogo diskografskih kuća koje se sa toliko poštovanja odnose prema muzičaru i iz kojih sija toliko iskrene ljubavi prema muzici.

Saradnja sa velikim kućama

Iako je Kris 1989. godine etiketu počeo da vodi iz svog stana, „Matador“ je nakon prvih poslovnih uspeha dobio i sopstvene prostorije. Ti uspesi nisu prošli nezapaženo ni od strane „mejdžor“ izdavača, naročito od onih koji su se nadali da će na Krisovoj i Žerarovoj listi bendova pronaći neku novu „Nirvanu“. Tako je „Matador“ 1993. prvo ušao u poslovnu saradnju sa „Atlantic Records“, da bi 1996. veliki „Capitol“ otkupio 49% akcija „Matadora.

Te saradnje sa velikim izdavačima nisu prošle baš sjajno, pre svega zato što su oni hteli mnogo para sada i odmah, nemajući strpljenja da bendovi „narastu“. To je rezultiralo da su Kris i Žerar 1999. otkupili akcije od „Capitola“, nakon čega su postali novi-stari vlasnici svoje kuće. Sredinom prve decenije 21. veka, „Matador“ pravi dogovor sa britanskim izdavačem „Beggars Group“ i još uvek objavljuju albume u saradnji sa njima.

U novije vreme, „Matador“ je napravio veliki uspeh sa grupom „Interpol“ koja je uz već pomenute „starosedeoce“ svakako najtiražniji sastav sa njihovog spiska. Između ostalih, bendovi koji direktno ili indirektno objavljuju za „Matador“ jesu „Queens of the Stone Age“, „Belle and Sebastian“, „Car Seat Headresrt“, „Savages“, Kurt Vajl, a za njih je objavila poslednji studijski album i grupa „Sonic Youth“.

Ljubav i strpljenje

Bez obzira na to što današnje vreme nije nimalo nevino kao ono kada je nakon Drugog svetskog rata Ahmet Ertegan iz čiste ljubavi osnovao „Atlantic“, to što jedna diskografska kuća koja ne pravi kompromise uspešno posluje već četvrt veka, svakako je svojevrstan kuriozitet.

Danas bi svi hteli brzu lovu. Retko ko je u stanju/raspoloženju da nekome dâ nekoliko godina dokazivanja dok ne počne da se isplaćuje – bilo da je u pitanju tiraž nekog časopis, slušanost ili gledanost radio/TV emisije ili u ovom slučaju tiraž nekog benda. Kada je u pitanju etiketa „Matador“ čini se da oni imaju za nijansu više strpljenja nego drugi.

Kako sam Kris Lombardi kaže, iako se mnogo toga promenilo od vremena od kada je „Matador“ nastao, jedna stvar je ostala potpuno ista. Kao i 1989. godine, on se i danas vodi samo jednom logikom kada potpisuje ugovor sa novim bendom – da oni sviraju muziku koju bi on slušao kod kuće i da nije vlasnik „Matadora“. Složićemo se da je u današnjem svetu malo onih koji imaju ovako iskren, da ne kažem „staromodan“ (u najboljem smislu te reči) pristup u popularisanju muzike koja sadrži mnoge kvalitete.