Mark Eitzel: Nevidljivi stranac

Sep 12, 2018

Mark Ajcel (Mark Eitzel) je na prvom mestu tekstopisac, zatim pevač, pa gitarista. U muzici je prisutan još od početka osamdesetih godina prošlog veka, kada je osnovao grupu “American Music Club”.

Sa njima je svirao od 1982. do 1994, da bi se ponovo okupili 2004. Što se tiče njegove sopstvene karijere, do sada je objavio desetak albuma, a najnoviji “Hey Mr. Ferryman” pojavio se prošle godine. Nakon nekoliko prosečnih ploča, Mark se albumom “Don’t Be a Stranger” (2012) konačno vratio na sam vrh nezavisne muzičke singer-songwriter scene, a i kritika i publika se slažu da mu je to bilo najlepše izdanje u prethodnih desetak godina karijere.

Iako je reč o jednom od najdarovitijih pesnika koje savremena popularna muzika ima, njegovo ime nije preterano poznato van okvira nezavisnog roka. S tim u vezi, danas ćemo se prošetati kroz njegovu diskografiju i tako po ko zna koji put na ovim stranama pokušati da “ispravimo krivu Drinu”.

Melanholija u stihu

Kako sam imao priliku da nekoliko puta intervjuišem Marka Ajcela, mogu reći da je u direktnoj komunikaciji jako vedar, duhovit, neposredan pa čak i optimističan. Priznajem da sam bio iznenađen s obzirom da njegove pesme od pomenutih epiteta sadrže samo duhovitost i to onu koja je najčešće upakovana u sarkazam.

Naime, reči kao što su depresija, melanholija i pesimizam prate opise Markove muzike još od prvog albuma njegovih “American Music Club” iz 1985, pa sve do ploče “Don’t Be a Stranger”. Pored melanholične atmosfere, njegov bariton i vrhunska poezija (početkom devedesetih je od strane časopisa “Rolling Stone” bio proglašen za tekstopisca godine) glavne su karakteristike Markove muzike.

Osnovne razlike između “American Music Club” izdanja i onih koje je objavljivao pod svojim imenom, jesu u muzičkom izrazu. Dok su “American Music Club” pre svega bili gitarska grupa, Mark se na svojim albumima često igrao sa žanrovima – neke od njegovih solo ploča su čist pop, neke se oslanjaju na džez, neke na elektronsku muziku, neke na akustični folk, a na par albuma je primenio sličan recept koji je koristio sa matičnim bendom i odvrnuo gitarska pojačala do daske.

Džez, pop i elektronika

Pomenuta šarolikost žanrova, najuočljivija je na njegova tri albuma s kraja prošlog veka. Album “60 Watt Silver Lining” iz 1996, produkcijski zvuči najraskošnije od svih Ajcelovih izdanja, a za taj veliki budžet je zaslužna velika diskografska kuća “Warner Bros” za koju je album objavljen.

Trube, saksofoni, električne i akustične gitare, džez i šlager pop uticaji, čine ovaj album jednim od najlepših u Markovoj karijeri. Kako ovaj album zvuči? Zamislite čoveka zaraslog u bradu staru dve nedelje, kome su sve lađe potonule, sedi u baru u kome su stolice prevrnute preko stolova, fajront samo što nije, a pijanista upravo svira poslednju pesmu te večeri. To je samo jedna od slika koja asocira na atmosferu albuma “60 Watts Silver Lining”.

Ploču “West” iz 1997. Mark Ajcel je snimio u saradnji sa Piterom Bakom iz grupe “R.E.M”. Bak je sa Markom napisao gotovo sve pesme, svirao gitaru i producirao ploču. Ta saradnja rezultirala je verovatno najveselijim albumom u Ajcelovoj karijeri (ako se ta reč uopšte može koristiti kada je njegova muzika u pitanju),koji je, pomalo paradoksalno, bio i najprodavaniji.

Album “The Invisible Man” iz 2001. godine po stilu je bio najrazličitiji od svega što je Mark do tada snimio. Sintisajzeri i ritam mašine su zamenile gitare, premda je mračna atmosfera ostala. Kako je Mark veliki ljubitelj elektronske muzike, bilo je samo pitanje vremena kada će se oprobati u njoj. Iako žanrovski drugačiji “The Invisible Man” je sadržao sve one lepote na koje nas je Mark od ranije navikao – britki stihovi, melodične pesme, od kojih numera “Can You See?” svakako spada među najlepše koje je Ajcel napisao.

“Don’t Be a Stranger”

Između albuma “The Invisible Man” i “Don’t Be a Stranger” prošlo je 12 godina tokom kojih se svašta ispodešavalo u Markovom životu. 2004. je ponovo okupio “American Music Club” sa kojima je objavio dva sjajna albuma, a sa njima je gostovao i u Beogradu 2008. godine. Objavio je nekoliko solo ploča, ali nijedna nije dosegla visine na koje nas je navikao u prošlom veku - sve do “Don’t Be a Stranger”.

2011. je preživeo srčani udar od koga se relativno brzo oporavio, ali zbog kog je potrošio svu ušteđevinu na lekove i bolničke troškove. Prijatelj njegovog prijatelja je na lutriji dobio 11 miliona dolara, od kojih je 5.000 pozajmio Marku za snimanje nove ploče. Sve je uložio u produkciju albuma “Don’t Be a Stranger” i sudeći po onome što čujemo i te kako se isplatilo.

Na albumu preovladava klavir, atmosfera je klasična “ajcelovska” i idealan je za slušanje u leto, u ranim jutarnjim satima kada se probijaju prvi zraci sunca. Njegovo najjače oružje su i dalje su reči pesama, a čini se da nikada nisu bili ciničniji nego na ovom izdanju (obratite pažnju na tekst pesme “Oh Mercy”). Ljubav, bol, patnja, razočaranje i sve one “lepe” stvari koje volimo kod Marka, pretočene su u živopisne stihove praćene adekvatnom produkcijom.

Kao neko ko prati svaki Ajcelov muzički korak poslednjih petnaestak godina, mogu vam potvrditi da su priče po kojima je “Don’t Be a Stranger” najlepši album koji je objavio pod svojim imenom u ovom veku, i te kako tačne.