Mickey Newbury: Kantri revolucija

Mar 21, 2018

Kao klinac, dugo sam živeo u ubeđenju da su kantri muzičari u stvari “američki narodnjaci” jer su mi upravo tim terminom bili opisivani od strane ovdašnjih medija.

Da budem iskren, tada mi nije bilo preterano teško poverovati u to – na primer imidž pun neukusa koji je tih osamdesetih godina gajila Doli Parton, u mojim klinačkim očima nije se mnogo razlikovao od agresivne pojave i nedostatka stila jedne Lepe Brene, recimo. Naravno, tada nisam imao pojma da imidž i pojava nisu sve, naročito kada je muzika u pitanju.

Kantri

Kada sam u jednom momentu otkrio Boba Dilana, počeo sam da istražujem njegovu biografiju. Tako sam saznao da je njegov glavni muzički uzor bio Vudi Gatri, legendarni američki folk i kantri muzičar. Nakon što sam preslušao Gatrijevu muziku, bio sam malo zbunjen: u njegovim pesmama nije bilo ničeg jeftinog i njegovi stihovi nisu zvučali nimalo petparački.

Onda sam saznao da je i muzika Džonija Keša, čiju sam kasetu sa hitovima tad već uveliko slušao, takođe okarakterisana kao kantri. Bilo je vreme da preispitam svoje stavove o kantri muzici, s obzirom da je i polugluvom čoveku bilo jasno da Džoni Keš i Lepa Brena nemaju baš ništa zajedničko. Tako sam uvideo da ispred američke i (tad još uvek) jugoslovenske folk muzike ne stoji znak jednako, premda mi nije bilo sasvim jasno zbog čega. Kasnije sam saznao da je američkih folk pevača nekoliko stotina puta više od ovdašnjih, da je njihovo tržište isto toliko puta veće, te da samim tim nema mnogo tačaka po kojima se mogu porediti.

Ipak, činjenica je da je većina kantri muzičara, kao uostalom i većina ovdašnjih folk pevača, prvenstveno opisivala život ruralnog čoveka. To je podrazumevalo izvesnu jednostavnost u muzici bez preteranih eksperimenata - akustična ili slajd gitara, lako pamtljivi refren i to je to.

Ono po čemu su se izdvajali oni najbolji u kantriju, bili su tekstovi pesama. Muzičari čiji stihovi su vernije opisivali realnost čoveka iz naroda, bili su mnogo cenjeniji od onih koji su pevali jednostavne ljubavne pesme. Otud Dilanovo oduševljenje Gatrijem, između ostalog.

Tako je bilo nekad. A danas? Danas se američka folk muzika podjednako obraća poljoprivrednicima kao i univerzitetskim profesorima. Sada postoji na desetine kantri podžanrova od kojih su neki krajnje progresivni i mnogo bliži improvizaciji nego izvornom folku.

Kao i većina važnih promena u muzici i ove su počele da se dešavaju krajem šezdesetih godina. Pored grupa kao što su bile “The Byrds”, “Buffalo Springfield” ili “Grateful Dead”, jedan od prvih muzičara koji je uneo novine u kantri, zvao se Miki Njuberi (Mickey Newbury).

Kralj Nešvila

Milton Sim Njuberi Junior, rođen je u Hjustonu 1940. godine. Kao tinejdžer, sredinom pedesetih bio je član kantri sastava “The Embers”, koja je nekoliko puta bila predgrupa na koncertima Džonija Keša i Sema Kuka. Krajem pedesetih priključuje se vazduhoplovnoj jedinici američke vojske u kojoj provodi 4 godine.

Nakon povratka iz vojske seli se u Nešvil, prestonicu kantrija, gde se ponovo vraća muzici ali ovoga puta kao autor pesama za druge. Tokom narednih par decenija, Njuberijeve pesme su izvodila takva imena kao što su Džoni Keš, Roj Orbison, Elvis Prisli, Džeri Li Luis, Džoan Baez, Tom Džons, Vili Nelson, Keni Rodžers i mnogi, mnogi drugi. Za doprinos kantri muzici počastvovan je prijemom u nešvilsku Kuću slavnih 1980. godine. Tada je ima 40 godina, što ga je činilo najmlađim članom u istoriji Kuće slavnih u Nešvilu.

Iako su njegove pesme izvodili uglavnom pevači iz mejnstrim sveta, Njuberijevi najbliži prijatelji su bili Kris Kristoferson, Gaj Klark, Tauns Van Zant i Vejlon Dženings, muzičari koji su važili za takozvane “kantri odmetnike”, odnosno one koji su inteligentnim tekstovima svojih pesama pokušavali da razbiju predrasude da je kantri muzika za seljake.

Njuberijev uticaj u svetu folka krajem šezdesetih je bio ogroman. On je nagovorio Taunsa Van Zanta i Gaja Klarka da se preseli u Nešvil, nakon čega su njihove karijere krenule uzlaznom putanjom. On je ubedio svog prijatelja Rodžera Milera da snimi Kristofersonovu pesmu “Me and Bobby McGee” koja je kasnije postala veliki hit (sećamo je se i u izvođenju Dženis Džoplin).

U proleće 1968, dodinu dana pre nego što će ta Kristofersonova pesma postati hit, Njuberi snima svoj prvi album “Harlequin Melodies”. Ploča je prošla prilično nezapaženo, a ni sam Njuberi nije bio zadovoljan kako je ona na kraju zvučala, a naročito mu je smetala produkcija. Odmah se okrenuo drugom albumu koji je bio, ispostaviće se kasnije, početak najuzbudljivije trilogije objavljenje u američkoj folk muzici.

Američka trilogija

Period između 1969. i 1973. važi za zlatno doba kada je reč o Njuberijevom autorskom pečatu. Tada je objavio ploče “It Looks Like Rain”, “’Frisco Mabel Joy” i “Heaven Help the Child” koje su napravile malu revoluciju u shvatanju kantri muzike. Američki folk se nikada pre nije toliko pomerio daleko od svojih korena. Umesto uobičajenih lakih nota, Njuberi je na ova tri albuma kantri muziku uzdigao do granice sa umetnošću.

Samo koju godinu ranije, bilo je nepojmljivo da neki muzičar iz konzervativnog Nešvila snimi ploču koja u sebi kombinuje folk, gospel, pop, soul i ambijentalnu muziku. Drugim rečima, ono što čujemo na ova tri albuma jako je teško svrstati u bilo koji žanr.

Njuberi je tokom snimanja ove tri ploče studio koristio kao poseban instrument. Tako na albumu “It Looks Like Rain” između svake pesme čujemo snimak kiše, dok na “’Frisco Mabel Joy” možemo čuti gomilu psihodeličnih zvukova za koje ne možemo sa sigurnošći reći od kog instrumenta dolaze. Ovaj album otvara kompozicija “An American Trilogy” koja u sebi sadrži tri tradicionala iz vremena američkog građanskog rata, a mislim da nema potrebe naglašavati da ih je Njuberi potpuno izmestio u novi svet. Kasnije će ovu pesmu snimiti i Elvis Prisli, no većina ljubitelja muzike će se složiti da Njuberijeva verzija nema premca.

Zamislite kada bi hor bečkih dečaka počeo da izvodi pank muziku uz pratnju orgulja. Otprilike je u tom rangu revolucija koju je Njuberi napravio u kantriju sa ovom trilogijom. Snimiti ovakvu muziku u to vreme, zahtevalo je veliku dozu hrabrosti.

Malo ko bi se usudio da u sred Nešvila u svojoj muzici kreira melanholičnu atmosferu umesto da nariče o količinama alkohola popijenih u provincijskoj kafani, ili da svira mistične klavijature umesto proračunate i već viđenje slajd gitare. Nije čudo što su neki muzički novinari Njuberija nazivali “pionirom novog folka”, a kolege “hipi kaubojem”.

Skoro četiri decenije nakon što su ove tri ploče originalno objavljenje, sredinom maja ove godine, one su doživele svoje reizdanje upravo pod nazivom “An American Trilogy”. Njima je pridodat još jedan disk na kome se nalaze rariteti i alternativne verzije nekih Njuberijevih pesama iz tog doba.

Ukoliko nikada niste dolazili u dodir sa muzikom Mikija Njuberija, nema boljeg mesta da počnete od ovog. Uz konačno objavljivanje originalnog albuma “Smile” grupe “Beach Boys”, nema sumnje da je “An American Trilogy” ubedljivo najbolje reizdanje koje smo imali te 2011.godine.

Odlazak u legendu

Pored ova tri, Miki Njuberi je objavio još petnaestak studijskih albuma, međutim nikada nije dosegao umetničke visine na kojima je boravila pomenuta trilogija. Preminuo je 2002. u svom domu, u malom mestu Vida, u državi Oregon, nakon dugogodišnje borbe sa plućnim bolestima.

Priča o Mikiju Njuberiju je priča o pomeranju muzičkih granica, o borbi protiv nametnutih klišea. Danas imamo na hiljade bendova koji se oslanjaju na kantri, a čija muzika ima veze sa elektronikom, avangardom ili čak i džezom. To je i logično, jer je poimanje bilo kog muzičkog žanra danas ipak nešto liberalnije nego što je bilo pre 40 godina. Međutim, da nije bilo Njuberijeve trilogije, stvari bi se gotovo izvesno odvijale za nijansu sporije, a ono što je sasvim sigurno, mi bismo danas bili uskraćeni za tri istinska remek dela moderne popularne muzike.