Džez u farmerkama
Džez i rok muzika međusobno crpe inspiraciju nešto manje od pola veka.Vest da u džezu čujemo obradu nekog gitarskog hita, odnosno da u muzici rok benda uživamo u solo deonici na trubi ili saksofonu, već odavno i nije neka vest. Međutim, bendovi koji sa sirovom rok energijom izvode džez note, i rade to na sasvim prirodan način, svakako nisu česta pojava u muzici. To je samo jedan od mnogobrojnih razloga koji ova dva albuma o kojima danas pišemo izdavaja iz velike gomile sličnih…ako takvih uopšte i ima.
“Never Stop” je kompaktna celina sastavljena od 10 stilski i žanrovski ujednačenih pesama. To je u isto vreme njegova i prednost i mana, zavisno od ličnih afiniteta – ako više volite pesme koje se međusobno stilski razlikuju ovde ih nećete pronaći, ali ako vam pak više prija precizna džez svirka bez mnogo oscilacija i isticanja, onda je ovo album za vas.
Uvodni taktovi u “The Radio Tower Has a Beating Heart” zvuče kao da nam svaki muzičar ponaosob želi dobrodošlicu i imate utisak da im samo nedostaje aplauz ispod. Naslovna tema podseća na neku džeziranu pop pesmu, praćena melodičnim klavirom i gotovo rok rtimom Kingovih bubnjeva. “The Bad Plus” su očigledno dostigli nivo kada su u stanju da napišu originalnu pesmu zakoju biste rekli da je obrada nekon rok klasika.
Na “You Are” čujemo prepoznatiljiv “The Bad Plus” mid-tempo, u “My Friend Metathron” iščašeni Iversonov solo na klaviru, dok je balada “People Like You” svojevrsan omaž seti na koju nas je navikao Bil Evans. “Beryl Loves to Dance” je kompozicija najslobodnijeg duha odavde, u kojoj sva trojica u nekom momentu “izvilene” na svojim instrumentima.
Ako tražite fri džez na ovoj ploči, pesma “Beryl Loves to Dance” je najbliža tome. “Bill Hickman at Home” je posveta legendarnom američkom kaskaderu (igrao u “Bullitt”, “The French Connection”) i u gotovo svih svojih devet minuta zvuči kao neki pijani valcer. Album zatvara “Super America”dvoipominutna plesna pop kompozicija, čija melodičnost poseduje svu snagu prvog singla.
Verovatno najveća mana ploče “Never Stop” je odsustvo hita na prvu loptu. Mada, “hit” je krajnje individualna kvalifikacija, te ne isključujem mogućnost da neko baš tako nazove pesme kao što su npr. “Super America” ili “Never Stop”. Naviknut na stare “The Bad Plus” albume koji su sadržali teme koje vas osvajaju već nakon prvog slušanja, priznajem da mi ovde nedostaje pesma koju besomučno vraćam na početak čim se završi. To je ujedno i jedino što bih zamerio ovom albumu.
“Never Stop” ne podilazi džez puristima time što nema rok obrada (ovde ima mnogo nekonvencionalnosti a puristi tek to ne vole), već je pre nagrada svima nama koji smo strpljivo čekali da ovaj trio izda album sa originalnim kompozicijama. Ukoliko King, Ajverson i Anderson svu energiju budu trošili na pisanje svojih pesama i ako albumi bez obrada postanu praksa, sasvim sam siguran da ćemo se ploče “Never Stop” sećati kao solidnog početka na putu velikih kreativnih pobeda.
“Theme from Pale Rider” kao i “The Mayor”, zvuče kao neki posmrtni marš, “Magnum Force Theme” kao neka mešavina prog-roka i džeza, dok je “Hang’Em High” još jedan klasik upakovan u moderno ruho, a vezu sa originalom pravi samo pedal stil gitara.
Sasvim sigurno najbučnija, a možda i najlepša numera na celom albumu je “Scorpio’s Theme”, još jedna posveta Prljavom Hariju. Sve počinje nervoznim ritmom i još nervoznijim, pomalo „henkokovskim“ klavijaturama (samo duvači deluju „’ladni k’o špricer“) da bi pesma kulminirala u gotovo tehno fazonu. Biće da je upravo “Scorpio’s Theme” najreprezentativnija numera odavde, sublimirajući sav radikalizam koji ove obrade nose.
Klint Istvud je veliki ljubitelj džeza, ali iako njegov ukus naginje više kao tradicionalnom, imam osećaj da bi mu se ova ploča dopala bez obzira što ona tradiciju samo „poštuje“. “Oddjob” su manje-više klasičnu filmsku muziku potpuno podredili svom senzibilitetu, dajući joj neophodnu svežinu 21. veka. Iako na momente podsećaju na nemačku grupu “Tied and Tickled Trio”, Henkokove “Headhunters” ili Nilsa Pitera Molvaera, u najvećem delu albuma “Oddjob” zvuče kao vrlo originalan bend, koji nema nikakvih problema sa ličnim identitetom.
Nevezano za žanr koji preferirate, “Clint” je album kome biste trebali dati šansu, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog inovativnog duha koji provejava tokom svih 55 minuta. Ovo je ploča koja se neće svideti samo „dedama“ (klasifikacija se odnosi na stanje uma, ne broj godina) koji su muzički čistunci i slušaju „samo čist džez – po mogućstvu ne stariji od 1960.“ Za nas ostale koji vapimo za bendovima koji se u svakoj pesmi prošetaju kroz nekoliko žanrova i stilova, “Clint” je pravo osveženje.
