Iron and Wine: Igla u plastu sena
S obzirom da živimo u vremenu kada je potrebno 5-10 minuta da posedujemo bilo koji muzički album na planeti i kada na trodnevnom muzičkom festivalu imate priliku da pogledate više stotina koncerata, nekako se postavlja logično pitanje koliko se danas muzika pažljivo sluša.
Ako ste od onih kojima je muzika sporedna stvar u životu, mesečno nabavite dva-tri albuma, savršeno ste zadovoljni koncertnom ponudom u Srbiji, ili vam je festival „Exit“ planetarno događanje broj jedan, verujem da vam baš i nije jasno zašto uopšte potežem ovo pitanje. Da ne bih generalizovao, pokušaću da pojednostavim stvari ličnim primerom.
Ne pripadam onoj generaciji koja je masovno kupovala ploče. Sećam se da je u „moje vreme“ (kraj osamdesetih, početak devedesetih) ploča koštala prosečno kao tri do pet kaseta (tu ne računam ploče dosadnih grupa poput „Rainbow“, „Journey“, „Toto“, „Styx“, i ostalih daveža iz osamdesetih, koji su ispred SKC-a bili na večnom popustu).
Pošto sam uvek bio alav na stvari koje volim, u svojoj kolekciji sam imao bar 20 puta više kaseta nego ploča (mada, verujem da je toj razlici količine između vinila i trake, prilično doprinela „sveopšta, i nadasve raskalašna, kupovna groznica“ koja je zadesila Srbiju zlatnih devedesetih). Daleko od toga da ne volim ploče, naprotiv, samo tada su u mom srednjoškolskom džeparcu kasete bile realno stanje stvari.
Nekako u isto vreme kada je umro Kurt Kobejn, namerno ili slučajno, prestao sam da se identifikujem sa bilo kojim muzičkim pravcem, tačnije postao sam malo stariji klinac. Tada sam i oboleo od neizlečive „moram da imam taj album“ bolesti.
Presnimavao sam kasete bez prestanka – sa ploča, sa drugih kaseta, kasnije i sa diskova. Konstantno sam ih kupovao na tezgama ispred SKC-a, u prodavnici „Black Door“ koja se nalazila u JDP-u, po raznim tržnim centrima i budžacima, naručivao ih iz kataloga koji su posedovali one „teške za pronaći“ albume (termin koji 2012. godine nema ama baš nikakav smisao), a možda sam najčešće kupovao prazne kasete. Sećam se da sam na maturskoj ekskurziji u Atini bukvalno sav svoj džeparac potrošio na 4 originalna diska grupe „American Music Club“, vodeći se logikom da su u cenu ekskurzije uračunata sva tri obroka, te da nema šanse da ostanem gladan.
Tada su diskovi i zvanično ušli u moj život, i ako izuzmemo cigarete, na njih sam trošio više nego na bilo šta drugo ikad pre, a kako stvari stoje – i posle. I pored svega toga, i pored sjajnih kolekcija raznoraznih diskofila, uvek je bilo mnogo albuma koje nisam imao, a želeo sam. I to uglavnom iz dva razloga: prvi je bio najlogičniji, naravno finansijske prirode, a drugi je bio taj što zaista nisam znao kako i od koga da nabavim neke opskurne albume o kojima sam čitao u raznim časopisima i knjigama.
Kada mi se početkom novog veka desio internet, to jest daunloud muzike sa istog, verujem da sam se slično osećao kao Etijopljanin koji je došao u pekaru u kojoj je sve skoro džabe, i onda ne zna šta bi pre: „I kroasane bih, i perece...uf a tek burek sa sirom..vidi ima i sa mesom, čak i šunkom i kačkavaljem..jao, jesu ovo krofne... o njima sam samo slušao...gle i lenja pita..šta je to?..nisam ni znao da to postoji“. Slično se i meni desilo kada su muzika i internet u pitanju.
Počelo je sa skidanjem jednog albuma dnevno, da bi brojka porasla na dva, čime je počela i borba sa ukućanima oko slobodnog telefona. Kada je broj dnevno skinutih albuma postao dvocifren jedino rešenje je bila ADSL konekcija. I onda, odnosno sada, sve je „otišlo dođavola“. Količine muzike samo dolaze i samo su veće kako cena interneta opada.
Daleko od toga da žalim za onim vremenom kaseta, jer upravo je ovo sve ono što sam oduvek želeo, samo ne mogu da ne konstatujem megalomaniju koja se dešava poslednjih godina, čije posledice čitate i u ovoj rubrici.
Kada bih svaki album koji skinem ovih dana slušao od početka do kraja, ništa drugo u životu ne bih radio. Nije sad da spadam u neke prezauzete ljude koji imaju tri posla (heh, tri posla – postoji li to uopšte u našoj zemlji danas?), dva mobilna telefona i gomilu klijenata, ali ipak mislim da je malo preterano slušati muziku 24 sata dnevno.
Stoga sam primenio relativno efikasan sistem eliminacije: obično uz prvu kafu preslušavam na preskok ono što sam skinuo prethodnog dana i noći, a pošto volim da skidam mnogo albuma o kojima nemam pojma, logično je da velika većina od toga završi u korpi za otpatke i pre nego što se kafa ohladi. Ono što preživi ostaje u fazi dnevnog preslušavanja.
Konačno, albumi koji prežive više od 3-4 dana u mom računaru, smatram ih na ovaj ili onaj način dobrim, i njihov život u mojim ušima počinje. Od pomenutog pravila odstupa samo par desetina bendova čiji sam fan, i njihove nove albume uvek slušam natenane, često ne radeći ništa drugo pored toga. Pomenuti sistem funkcioniše prilično dobro u mom slučaju, tj. imam utisak da ne propuštam previše stvari koje bi mi se dopale, a ostaje mi dovoljno vremena da natenane preslušam sve što vredi.
Posledica ovakvog načina konzumiranja muzike je intenzivnije vezivanje za pesme nego za albume. Nekada sam motao kasetu godinama ne bi li čuo omiljenu četvrtu ili osmu pesmu (čak sam u vreme vokmena često motao kasete uz pomoć olovke, u gradskom prevozu na primer) a sada je dovoljan jedan klik. Samim tim, besomučno ponavljanje pesme na koju načisto odlepim, postalo je nikad dostupnije.
I nakon čitave strane pojašnjavanja veličine, porekla i smisla mog plasta sena, došlo je vreme da pomenemo i temu današnjeg teksta, to jest iglu.
Bend o kome je reč zove se „Iron and Wine“. Ako vam ime nije poznato, ne bih vas preterano davio biografskim podacima kao što je činjenica da su „Iron and Wine“ sedmočlani bend koji svira mešavinu američkog folka i popa; da je nekad bend činio uglavnom Sem Bim (Sam Beam) - gitarista, tekstopisac i pevač; da su 2005.godine objavili sa grupom „Calexico“ zajednički mini album „In the Reins“, posle kog Sem Bim i ekipa skreću sa minimalnog akustičnog zvuka, i postaju mnogo više orkestrirani i lepše isproducirani.
Pravi primer za to je njihov album „The Shepherd’s Dog“ iz 2007. godine. Reč je o jednoj od mojih omiljenih ploča iz pomenutog žanra, i mogao bih o njoj pisati tri dana, ali to mi trenutno nije namera. Sada bih se radije fokusirao samo na jednu pesmu, i to onu koja zatvara album. A nosi tako divno ime – „Flightless Bird, American Mouth“.
Pesma počinje tihim pevanjem Sema Bima (da je za nijansu tiši, šaputao bi), i stihovima: „I was a quick wet boy / Diving to deep for coins / All of your straight blind eyes / Wide on my plastic toys / And when the cops close the fair / I cut my long babies hair / Stole me a dog eared map / And called for you everywhere“. Sledi refren, u kom Bim preva tonalitetom od kog me svaki put bukvalno podiđe jeza: ’Have I found you? / Flightless bird / Jealous, weeping / Or lost you/ American mouth / Big Bill looming’, nakon čega se uključuje ceo bend i pesma počinje.
Melodija u refrenu i način na koji je ona otpevana , čine ovu pesmu ne samo najlepšom koju je Bim ikada otpevao, nego ni posle nekoliko stotina puta koliko sam je preslušao, jednostavno ne može da mi dosadi. Kroz glavu mi prolaze srećni momenti iz detinjstva, ljudi koji iz ovih ili onih razloga više nisu tu, posteljina prebačena preko prozora, kraj leta u provincijskom gradiću, sitne tinejdžerske pakosti, bezbrižna popodneva provedena sa dekom u dvorištu...i još gomila petparačkih, ali do srži realnih slika.
Nisam baš siguran šta je Bim hteo reći tekstom pesme, ali ako vas te reči „rade“ na bilo koji način, to i nije toliko bitno. Ako vam je moderno ispred iskrenog, ako vas više privlači pakovanje od sadržaja, ako više volite da vas slušaju nego da slušate, onda će vas teško „raditi“ išta iz ove pesme (mada, gotovo sam siguran da su takvi batalili čitanje ovog teksta još na drugom pasusu).
Jako malo je pesama koje su u stanju da sa takvom lakoćom pokrenu lavinu krhkih emocija u čoveku. Nakon preslušane gomile prosečnih albuma i pesama, „Flightless Bird, American Mouth“ dolazi kao nagrada za strpljenje i trud, i daje pravi smisao besomučnom i neprestanom prevrtanju onog plasta sena. Koje se nastavlja.
