Zaturene pop himne
Živimo u vremenu kada gotovo svako ima svoj blog na internetu i kada svako može, sa svima, javno podeliti šta god mu padne na pamet, na bilo koju temu. Kada je muzika u pitanju, taj slobodni protok informacija svakako ima više prednosti nego mana. Nekada su muzičke albume recenzirali samo pojedinci, a neretko je njihov kredibilitet dovođen u pitanje jer svi znamo da je ocenjivanje umetničkog dela krajnje pipav posao.
Danas je sve to malo drugačije i gotovo da više ne postoji termin “privilegovani muzički novinar”. Više ne morate imati na hiljade ploča da biste napisali kvalitetnu preporuku za neki album. Dovoljno je da donekle poznajete opus muzičara o kome pišete, kao i srodne pravce sa kojima ćete ga uporediti i ukoliko ste elokventni i pismeni, dobre su šanse da ljudi koji inače vole takvu muziku obrate pažnju ili preskoče album o kome je reč.
Zahvaljujući toj takozvanoj “internet demokratiji” mnogi “mali” bendovi postali su “veliki”, i to uglavnom zasluženo, “voljom naroda” a ne tamo nekih šefova u skupim odelima. Uostalom, i sam sam zahvaljujući preporukama tih nepoznatih muzičkih zargiženika došao do mnoštva predivnih bendova za koje pre toga nisam imao pojma da postoje.
Erik Metjuz
Većinu svojih tinejdžerskih godina, mladić iz Oregona Erik Metjuz (Eric Matthews) (rođen 1969), proveo je slušajući muziku iz filma “Ratovi zvezda” Džona Vilijamsa. Sam film mu nije bio ni upola zanimljiv koliko Vilijamsova orkestracija, preko koje je stigao do ploča drugih kompozitora popularne muzike kao što su Džimi Veb i Bart Bakarak, i već u to doba Erik je bio načisto sa sobom čime želi da se bavi u životu.
Krajem osamdesetih odlazi u San Francisko gde upisuje muzičku akademiju na kojoj će i diplomirati početkom devedesetih (beše to ista akademija koju je pohađao slavni violinista Jehudi Menjuhin). Iz Kalifornije odlazi u Boston, gde postaje član benda “Belt Buckle”, kog pored njega čine Lu Barlou (jedan od osnivača grupe “Dinosaur Jr”, kasnije “Sebadoh”) i Bob Fej (takođe iz grupe “Sebadoh”).
Sa njima izdaje jedan mini album, no Erik je već tad bio svestan da to nije grupa u kojoj želi da se sadrži. Naime, “Belt Buckle” su svirali jednostavnu rok muziku, a njegovo srce je žudelo za zvukom truba i fanfara. Sticajem okolnosti, na jednoj bostonskoj žurci Bob Fej ga upoznaje sa australijskim muzičarem Ričardom Dejvisom koji je tek nedavno došao u Ameriku.
Ričard Dejvis
Pre nego što je došao u Ameriku Ričard Dejvis (Richard Davies)(rođen 1964) imao je relativno uspešnu karijeru u australijskom indi-pop bendu “The Moles”. Inspirisani muzikom grupa kao što su “The Byrds”, “Beach Boys” i “R.E.M”, “The Moles” su početkom devedesetih objavili tri albuma. Ričarda nikako nije držalo mesto, pa se tako sa “The Moles” prvo preselio u London, da bi na kraju svi završili u Njujorku, gde su i objavili poslednji album “Instinct”.
Kada ga je Fej upoznao sa Metjuzom te 1993, Dejvis je bio na stvaralačkoj raskrsnici. Dosadilo mu je sviranje sa “The Moles” a još uvek nije bio siguran da li i na koji način želi da započne solo karijeru. Već nakon par razmenjenih rečenica, bilo mu je jasno da je Erik njegov “muzički brat blizanac”, pošto su obojica gajili ljubav prema muzici kompozitora kao što su Henri Mančini, Serđo Mendez, Mišel Legrand i Antonio Karlos Žobim.
Tom prilikom, Ričard je rekao Eriku kako ima tuce nedovršenih pesama za koje mu nedostaju aranžmani. Za Erika, to je bio direktni “poziv na ples” i ne oklevajući ni sekunda on je ponudio Ričardu da zajedno kompletiraju te njegove pesme. Tako je rođen duo “Cardinal”.
Kultni album
Ričard Dejvis i Erik Metjuz su po mnogo čemu bili idealan spoj. Naime, Ričard poseduje savršen osećaj za melodiju, kao i vrlo milozvučan i prijatan glas, no nedostaje mu je dar za barokni pop aranžman. Sa Erikom je posve obrnuto – njegov način pevanja je poprilično jednoličan, ali kada su u pitanju orkestrirani aranžmani, gotovo da nema muzičara iz njegove generacije koji mu može “izaći na crtu”.
Bilo bi preterano reći da su njih dvojica muzički “jin i jang”, ali je činjenica da se odlično nadopunjuju i da tačno znaju kako da jedan drugom prikriju mane, odnosno kako da međusobno istaknu svoje vrline. Njihov debi album “Cardinal” iz 1994. je očigledan primer za to.
Muzika koju čujemo na njihovom debi izdanju se ne može nazvati ni revolucionarnom, ni preterano inovativnom. U pitanju je Dejvisova melodična pop muzika koju je Erik upakovao u raskošne “bakarakovske” aranžmane praćene klavirom, trubama, marimbom i ostalim instrumentima, koje je sam odsvirao.
Istina je da su melodije lako pamtljive već nakon prvog slušanja, no takođe je činjenica da Metjuz i Dejvis na ovoj ploči ne “oktrivaju toplu vodu”. Ipak, kako je moguće da je istoimeni album njihove grupe “Cardinal”, koji ima 10 pesama u trajanju od celih pola sata, tokom godina stekao kultni status među poklonicima baroknog popa?
Dva su razloga za to. Prvi i najvažniji jeste količina ljubavi kojom su ova dvojica pristupila snimanju pesama, a to se naročito odnosi na Erika. Naime, ovo je njegov prvi kompozitorski “posao” i vi jasno čujete kako je on dao celog sebe u album “Cardinal”.
Ta pedantnost u slaganju harmonija i trud da se svaki instrument ukomponuje baš kako treba, više je nego očigledna. Što bi naš narod rekao, Erik je prava “picajzla” kada je zvuk u pitanju i u stanju je satima da sedi u studiju ne bi li kompoziciju doveo do savršenstva. Sudeći po kultnom statusu koji ova ploča ima gotovo dve decenije nakon što je objavljena, ne postavlja se pitanje da li je uspeo u tome. Među ljubitelje ovog albuma ubrajaju se članovi grupa “R.E.M”, “Flaming Lips”, “Jane’s Addiction”, “Fiery Furnices” i drugih.
Drugi razlog zbog kojih se legende oko ovog albuma još uvek ispredaju jeste taj što su “Cardinal” nakon ove ploče prestali da postoje. Njihovi planovi po pitanju promocije ovako složene ploče, kao i planovi za budućnost benda su se razlikovali i iste godine kada je ploča objavljena njih dvojica su se okrenuli sopstvenim karijerama.
Povratak “na mesto zločina”
Tokom 18 godina, Ričard i Erik su objavljivali albume pod svojim imenima – Ričard tri izdanja, a Erik pet. Na svakom od tih albuma ima nekoliko zanimljivih pesama, no nijedan od njih nije doživeo status koji ima ploča “Cardinal”.
A onda, kao grom iz vedra neba, krajem 2011, godine pojavila se vest da su “Cardinal” u studiju i da privode kraju rad na drugom albumu. “Hymns” je objavljen 24. januara, kada se ona i pojavila u muzičkim prodavnicama.
Naime, Ričard Dejvis je tokom leta 2011.godine počeo rad na svom četvrtom albumu, kada je i pozvao Erika, pitavši ga da li je raspoložen da napravi aranžmane za neke od tih pesama. Pošto je proces rada uveliko podsećao na onaj kada su radili pod imenom “Cardinal”, rešili su da se pod istim imenom oglase ove godine. Ruku na srce, ta nova ploča “Hymns” nije toliko zavodljiva kao njihov debi iz 1994, ali i dalje stoji činjenica da ova dva momka prave lepše orkestrirane pop pesme od većine njihovih savremenika. To se naročito odnosi na barokne aranžmane pesama “Carbolic Smoke Ball” i “Kal”.
U svakom slučaju, svako ko od pop muzike očekuje nešto više od “strofa-refren” ponude, odsnosno želi melodičnu pesmu koja ne dosadi nakon što je preslušate desetak puta, trebao bi obratiti pažnju na ova dva albuma grupe “Cardinal”, a posebno na onaj prvi.
