Maryland [2015]
Dharamsala, Darius Films, Mars Films
Režija: 
Alice Winocour
Scenario: 
Alice Winocour, Jean-Stéphane Bron
Zemlja proizvodnje: 
France | Belgium
Jezik: 
French
7.5
7

Matthias Schoenaerts (Matijas Skonarts) je jedan od najboljih današnjih glumaca srednje-mlađeg doba (r. 1977) – i kad to kažem, mislim na apsolutno prvi rang, vrlo blizak Madsu Mikelsenu, recimo. To, kao i kod Madsa, znači da je njegovo ime dovoljan razlog da dvaput razmislim hoću li pogledati čak i film čiji mi zaplet i drugi elementi na prvi pogled i ne deluju naročito primamljivo po sebi i koje bih bez njega možda preskočio.

Da, toliko je dobar. Jedan od onih glumaca koji kad se pojave – prosto jedu sve ostalo oko sebe na ekranu. Pojava. Harizma. Intenzitet. Aura. Magija. Sve je tu. Prirodno, neusiljeno. Rođeno + kultivisano. Zrelo. I u punom naponu snage, baš sada.

DISORDER je prava pravcata demonstracija moći ovog glumca – praktično, one-man show, iako ima i drugih likova ovde, i dobrih uloga, ali ne kad je on u istom kadru. To je priča o vojniku koji se zlopati sa post-traumatskih sindromom stečenim na nekom od bliskoistočnih ratišta i koji, dok uzalud čeka da ga vojska opet pozove (za njih je on sažvakan i ispljuvan), živi krajnje sjebanim i samotnim životom, izdržavajući se poslovima vezanim za obezbeđenje.

Prihvati posao da pazi vilu jednog kontroverznog libanskog biznismena (trgovca oružjem), prvo sa kolegama (među kojima je očigledno usamljen čak i kad je u društvu) a onda i sam samcit, kad zatreba da pripazi samo na ženicu i sinčića pomenutog biznismena dok je ovaj na putu. Ali, ono što je trebalo da nude običan –mada odlično plaćen–  “baby-sitting” ispostavi se mnogo komplikovanije, i opasnije. Naime, ima nekih mračnih bliskoistočnih likova koji imaju loše namere prema ovoj ženi i detetu…

DISORDER je odlično pogođen (i retko viđen u tako uspelom izdanju) spoj arta i žanra, drame i uzbuđenja, Euro senzibiliteta i američanske zabave. Ono što bi u američkom trileru bio gimik ovde je kičma: dakle, psihologija i karakter tog lika koji doslovno na leđima nosi ceo film. Sve je obojeno njegovom percepcijom: iako je režirano na standardni način, “sa strane” (“sveznajuće”), zapravo je suptilnim postupcima izvedeno da film gledamo kao da je “iz prvog lica” (iako formalno to nije). Film nas stavlja “u cipele” tog lika bar trojako: izuzetnom glumom u koju Matijas ulaže ne samo mimiku nego čitav govor tela, odličnim dizajnom zvuka (uključujući i muziku) i izuzetnom režijom – koju, da čudo bude veće, potpisuje žena: Alis Vinokur.

Čudo, kažem, pa još dvojako: 1) Alisa dosad iza sebe ima samo jedan napadno nezanimljiv film kao rediteljka (AUGUSTINE), a uz to je i napisala jedan izrazito neinteresantno-zvučeći film za drugu rediteljku (MUSTANG), i - OVO; i 2) Alisa je žena, a žene-reditelji se u dosadašnjoj istoriji kinematografije nisu baš istakle trilerima i hororima, i uopšte umećem građenja napetosti onako kako to (prvorazredno!) vidimo ovde na delu.

Mislim, svaka čast Katarini Big Love, ali jedna lasta itd. To šta ta žena radi u prvoj polovini filma, kad se poigrava suptilnim nagoveštajima pogrešnosti, sitnim neprijatnostima koje će možda prerasti u probleme i nevolje – pa to je za svaki udžbenik i svaku filmsku školu građenja tihe jeze i nelagodnosti i saspensa! Još bolje i složenije urađen posao nego u takođe ženskom-a-napetom THE INVITATION iz ove godine! Eto, da ne ostane na jednoj lasti – ipak se okreće!

A kad (SPOJLER!) govno odleti u ventilator, kad se hintovi i pretnje najzad razviju u konkretnu akciju i borbu – kako ova režira te scene, bogo moj! Jednu od njih sam vraćao dvaput (iako sam bio nestrpljiv da vidim šta će dalje biti) – iz čistog uživanja da to još jednom smesta overim! Kad krene triler u punom zamahu, ova žena će vas podsetiti zašto se ovo uopšte zove TRILER. Thrill (eng.) = uzbuđenje, napetost! Davno zaboravljeni osećaj prilikom gledanja filma: evo ga ovde, u punoj snazi, na delu!

Ali THE INVITATION je bio „samo“ jedna fina žanrovska igrarija bez prave poente i naročitih likova, stilska egzibicija koja se raspadne na kraju. DISORDER ima ono što nema tamo: ima likove, ima emociju, i ima poentu. I ima madrfaking impakt! Ima ono nešto što me tera da ga se s blaženim osmejkom prisećam, s vremena na vreme, dve nedelje nakon što sam ga pogledao. Većinu filmova koje zadnjih godina gledam – zaboravim u tom roku. Ovaj mi se urezao.

Zašto? Odmah da kažem, zabole me patka za socio-politički podtext, za Liban, za Siriju, za Bliski istok, za francuske veze s tim i drugim nepodopštinama, za Zle Arape... Tim aspektima ovog filma nek se bakću minornije životinjke.

Ono što je mene kupilo ovde jeste dubinski uvid u jedan suštinski sjeban karakter – u ruinu od čoveka koja se još tetura među ljudima a koja nije invalid, ima udove na broju, ne kreće se u kolicima, ima oba oka, nema čak ni ožiljke na koži: ali, ima itekako na duši. A to kako te ožiljke Matijas suptilno, bez glumatanja, bez bečenja, pritajeno ali oh-tako-očigledno i dirljivo-bez-patetike prikazuje... TO je milina gledati! TO – kako je sam u gomili: predivno! TO – kako ne znaš da li mu se problem pričinjava ili stvarno postoji – mega-napeto! TO – kako se sa ženicom koju nasamo čuva NE razvije predvidiva holivudska boy-meets-girl romansa – milina! TO – kad se njegova lična sjebanost suptilno ogoli pred kraj, kad u vilu „Maryland“ dođe i njegov kolega koji NIJE sjeban i smesta svojom normalnošću i zdravljem raskravi istu onu dotad-ladnu ženicu...

Preporuka

share

share