Crtice: Indie 2016 Vol.1

Škotski pop veterani i legende Teenage Fanclub uspevaju da nakon 26 godina i 10 albuma i dalje snimaju muziku koja zvući sveže, zavodljivo kao na početku njihove karijere. Deseti album “Here” donosi sve što očekujete da ćete čuti od ovog benda. Prelepe melodije koje se tope u vama ostavljajući divan sladak ukus. I taj osećaj je tu svaki put kad nanovo odlučitie da ovaj album slušate ponovo, slično kao i sa njihovim legendarnim albumima iz 90ih godina. Ovim albumom Teenage Fanclub pokazuju da uspevaju da se savršeno bore sa godinama provedenim na sceni. Njihov zvuk je sadržao glavne elemente koji su ga uvek činili jednistvenim, a bend sada zvuči zrelije i ozbiljnije, što je  sasvim u skladu perioda u kome vam karijera zašla duboko u treću deceniju. Ovo je jedan od najboljih albuma ove godine i album koji ni jedan ljubitelj pop muzike ne bi trebao da propusti.

Car Seat Headrest je krenuo kao solo projekat Willa Toleda 2010.godine, kada je ovaj muzičar tek napunio 18 godina. Od tada je on na bandcampu objavio 12 albuma, kao one man band, pre nego što je 2015.godine potpisao za izdavačku kuću Matador. Sama njegova upornost a i neosporan talenat donela mu je veliki broj fanova, a ovo je, pak skrenulo pažnju velikih izdavačkih kuća na njega. Toledo je albumom “Teens of Denial” u potpunosti i na najbolji način iskoristio pruženu priliku i udahnuo novu svežinu u indie rock žanr kojim su poslednjih godina počeli da dominiraju prilično anemični i bezlični bendovi i muzičari  sa dosadnom i sterilnom muzikom. Ovo je svakako jedan od najboljih i najzanimljivijih rock albuma i jedan od najboljih debi albuma, ako ovo možemo da računamo kao debi album, u 2016.godini. Tokom ovih šest godina Toledo je pokazao da u njemu postoji ogroman izvor inspiracije, volje i želje da stvara dobru muziku i  moram a priznam da jedva čekam njegov sledeći album.

Kalifornijski bend Allah-Las je blitzkrigom osvojio muzičku scenu 2012.godine svojim fantastičnim istoimenim albumom. Ponudili su prelepe melodije spakovane u uzbudljivu mešavinu garažnog/surf/psihodelečnog popa. Sa svojim drugim albumom bili su na sličnom tragu ali je sve to delovalo mnogo bleđe i anemično. Kako je to bio drugi album moglo je da im se progleda kroz prste, posebno nakon onako dobrog debi albuma. Ali ako se takav trend nastavi i na trećem albumu, onda to može biti problem za bend. „Calico Review“ je još slabiji i bleđi od njihovog drugog albuma, a i njega sam morao da ponovo poslušam jer nisam uspeo da se setim ni jedne pesme sa "Whorship the Sun". Njihov najnoviji album sam slušao dosta puta u poslednjih par meseci i nikako nisam uspeo da u bilo kojoj pesmi izdvojim nekim momenat ili neki muzički aranžman koji bi je izdvojio od ostalih pesama ili bi izazvao želju da album čujem ponovo. Bend je ovde težio zvuku šesdesetih i bar su u tome uspeli. Album je u potpunosti snimljen na analognoj opremi u Valentine Recordings studiju, gde su nekada snimali i Beach Boys i to se donekle oseća u muzici. Ono što ovom albumu nedostaje je sve ono što je prvi album činilo dobrim a na prvom mestu su to su melodije koje se motaju po vašoj glavi dugo nakon što se prestali da slušate.