Jonathan Wilson: Nežni duh Lorel kanjona

Jan 03, 2018

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, bilo je u modi da se muzičari raznih profila međusobno posećuju i organizuju takozvane sešn svirke. U realnosti, to je izgledalo tako što se muzičari sa svojim instrumentima (najčešće akustičnim gitarama) okupe kod nekog i bez ikakvog plana satima sviraju samo za svoju dušu.

Mnogi od njih se nikada pre toga nisu sreli i na tim muzičkim sastancima su se upoznavali po prvi put i sa ljudske, ali i sa muzičke strane. Dešavalo se da te kućne svirke traju i po nekoliko dana. Muzičari bi samo napravili pauzu za spavanje i vrlo brzo bi nastavili gde su stali. Iz tih svirki su se izrodila mnoga prijateljstva, kao i dogovori iz kojih su kasnije proizašli manje ili više uspešni albumi.

Neki od muzičara koji su praktikovali ove svirke bili su Nil Jang, Dejvid Krozbi, Stiven Stils, Grejam Neš, članovi grupa “The Byrds”, “Mamas and Papas”, Džon Sebastijan, Džoni Mičel, Džejms Tejlor, Džoan Baez i mnogi drugi.

Kako je većina pomenutih muzičara živela u Kaliforniji, ne čudi zašto je mesto takvih okupljanja najčešće bio Lorel kanjon u Los Anđelesu. Krajem šezdesetih, Lorel kanjon su počeli da naseljavaju upravo muzičari koji su većinu svog slobodnog vremena trošili posećujući jedni druge i organizujući zajedničke svirke po sopstvenim studijima, dvorištima i verandama.

Međutim, kada se “leto ljubavi” završilo, tj. kada je većina tih muzičara počela da prodaje albume u milionskim tiražima i kada su hedonističke porive zamenile dečje pelene i porodične obaveze, tako su i ti muzički sastanci postajali sve ređi. Tako je danas Lorel kanjon samo još jedan deo Los Anđelesa u kome žive bogataši iz šou biznisa i koji se razlikuje od npr. Beverli Hilsa samo po svojoj istoriji i anegdotama.

A onda se pre nekoliko godina u Lorel kanjon preselio Džonatan Vilson (Jonathan Wilson), multiinstrumentalista poreklom iz Severne Karoline. Sticajem okolnosti, njegovi muzički uzori su baš oni malopre pomenuti muzičari koji su zajedno provodili bezbrižna leta krajem šezdesetih u Lorel kanjonu.

Ako se složimo oko one izreke da se istorija ponavlja, te da se eho akustičnih gitara i kucanje zdravica ponovo čuju u Lorel kanjonu, verovatno već pretpostavljate da junak naše današnje priče i te kako ime veze sa time.

Od Forest Sitija do Topanga kanjona

Džonatan Vilson se rodio u malom gradiću Forest Siti u Severnoj Karolini. Odrastao je u kući u kojoj je muzika bila sastavni deo života. Njegov otac je svirao u lokalnoj grupi i često je probe sa bendom održavao u porodičnoj kući.

Kada god bi neki član benda odsustvovao, na njegovo mesto je pozivan tada petaestogodišnji Džonatan. Iako je gitara bila njegov osnovni instrument, Džonatan se bez problema snalazio i na svim ostalim instrumentima, a šta je svirao, zavisilo je od toga koji član tatine grupe odsustvuje sa probe.

Kada je napunio dvadeset godina, Džonatan sa svojim prijateljem Bendžijem Hjuzom osniva grupu “Muscadine” koja za dve godine postojanja objavljuje jedan, slabo zapažen album.

Početkom 21. veka, Vilson konačno napušta rodni grad i seli se u Topanga kanjon u Kaliforniju. Tu je par godina živeo u, kako sam kaže, poslednjoj, pravoj hipi komuni. Oko pedesetak porodica je živelo u skladnoj harmoniji – muzičari, slikari, vajari, pesnici i pisci, zajedno su delili dobro i zlo.

Pošto su nelegalno živeli na državnoj teritoriji (koje nije imala namenu), bilo je samo pitanje vremena kada će ih iseliti odatle. To se i desilo 2003. godine, kada je policija rasturila njihovu komunu. Tada je Vilson spakovao svoju gitaru u kofer i otputovao u Njujork.

Od Njujorka do Lorel kanjona

Svoj prvi album “Frankie Ray”, Džonatan je snimio upravo u Njujorku. Dok slušate ovu ploču, imate utisak da svira ceo bend, pošto se čuju svi instrumenti – od basa, bubnja i gitare, sve do klavira i violine.

Međutim, istina je da na pomenutom albumu ne svira niko osim Vilsona. On je sam odsvirao 16 instrumenata, napisao sve tekstove, otpevao i producirao album. Nakon ove informacije, posve je logično zašto Džonatan danas važi za jednog od najzauzetijih muzičara u Americi, koji konstantno svira i producira albume raznih grupa.

Iako je “Frankie Ray” pretežno akustičan folk album, na njemu se vrlo jasno može prepoznati ogroman potencijal kog ima ovaj mladi čovek. Ploču je originalno objavila etiketa “Koch”, no promocija albuma bila je više nego skromna, tako da je samo mali broj ljudi čuo za ovaj album.

Nezadovoljan načinom na koji je njegova muzika tretirana u diskografskoj kući, Vilson raskida ugovor sa etiketom “Koch”, napušta Njujork i 2008. godine se seli u Los Anđeles, tačnije u famozni Lorel kanjon.

Od Lorel kanjona do zvezda

Iako se Vilson ceo svoj život “spremao” za karijeru rok muzičara, ona je i zvanično počela kada se preselio u Lorel kanjon. Nekadašnja prateća grupa Devendre Banharta “Vetiver” bila je veliki ljubitelj Vilsonovog debi albuma, pa su ga pozvali da im te godine bude predgrupa na njihovoj turneji.

Tokom te turneje upoznao je mnogo muzičara i gotovo svi su bili očarani talentom kog poseduje Vilson. Taj talenat se prvenstveno ogledao u istančanom sluhu i potpuno prirodnom osećaju za melodiju. Zahvaljujući tome, u poslednje tri godine Vilson je sarađivao sa mnogim kolegama, što kao muzičar, što kao producent.

Uglavnom su to imena iz alternativne folk muzike, no našao se poneko iz mejnstrim sveta, kao što su Erika Badu, sa kojom je svirao na njenoj ploči “Maybach Music”, a Vilsonova gitara je upriličila i album Elvisa Kostela “Momofuku”. U ulozi producenta pojavio se na poslednjim albumima Mie Doi Tod i grupe “Dawes” (pored producentskog posla, sa “Dawes” je i svirao), sva tri albuma koje je Džoš Tilman snimio pod imenom Father John Misty (na kojima je takođe i svirao), a kao muzičar svirao je pločama pomenutih “Vetiver”, grupe “Autumn Defense” (koju čine dva člana benda “Wilco”), Dženi Luis, Gerija Lurisa iz benda “The Jayhawks” i drugih.

Ljubav prema akustičarskoj muzici šezdesetih i sedamdesetih spojila je Džonatana i Krisa Robinsona, pevača grupe “The Black Crowes”. Kris važi za velikog muzikofila koji poseduje na desetine hiljada ploča baš iz pomenutog razdoblja.

Njih dvojica su se gotovo svakodnevno družili u Džonatanovoj kući u Lorel kanjonu, preslušavajući i komentarišući muziku koju vole. Neretko su uzimali gitare i zajedno su svirali.

Vremenom, pridruživali su im se kolege muzičari, tako da su kroz Vilsonov dom prodefilovale desetine mladih i starih ljubitelja psihodelične folk i rok muzike. Među muzičarima koji su svirali u Vilsonovom studiju bili su Džekson Braun, Dejvid Krozbi, Vil Oldalm, Džonatan Rajs, članovi grupa “Fleet Foxes”, “The Jayhawks” i “Wilco” i mnogi drugi. Duh spontanih, prijateljskih svirki Lorel kanjona je ponovo zaživeo. Jednom prilikom Dejvid Krozbi je rekao Vilsonu “Hvala ti što si ponovo vratio smisao ovom mestu”.

Nežni duh

Nakon prvog albuma, tokom tri godine, Džonatan je predano radio na svom drugom albumu. Svaki dan je izdvajao po nekoliko sati smišljajući, svirajući i dorađivajući nove pesme. Rezultat te višegodišnje posvećenosti čuje se u svakom akordu albuma “Gentle Spirit” koji je konačno objavljen prošlog leta.

Znajući Vilsonovu ljubav prema muzici iz sedamdesetih godina, ne treba da čudi što veći deo ovog albuma nosi atmosferu upravo te dekade. Džonatan je toliko očaran tim prošlim vremenima, da je celu ploču, umesto na digitalnoj opremi koja je sastavni deo svakog novog albuma, snimio na analognoj, i to u svom studiju – dakle, istoj onoj opremi koju su koristili njegovi muzički heroji.

“Gentle Spirit” je toliko složen i slojevit, da ćete u njegovih 80 minuta uvek otkrivati nove zvuke, bilo da ga slušate prvi ili sto prvi put. Kakve god da imate kriterujeme kada je muzika u pitanju, gotovo je nemoguće da se ne složite sa tvrdnjom da je ovaj album jedan od najlepših koji je objavljen p2011, godine. “Gentle Spirit” je izdanje o kome se sa razlogom priča i o kome će se tek pričati u godinama pred nama. Mislim da je to više nego dobar razlog da ga preslušate, ukoliko već niste.

Što se Džonatana Vilsona tiče, on nam je 2014. albumom "Fanfare" svima stavio do znanja da se trenutno nalazi na stvaralačkom vrhuncu i da imamo mnogo razloga da verujemo da će sa svojim budućim izdanjima, od kojih nas novo očekuje 2.marta ove godine, čak uspeti da nadmaši i remek dela kakvi su “Gentle Spirit” i "Fanfare"