Razni ljudi vole Džima O'Rurka

Nov 08, 2017

Postoji izreka koja po kojoj se čovekova otvorenost u komunikaciji meri brojem jezika koje on govori. Kad bolje razmislite to je i posve logično – onaj ko priča pet različitih jezika, mnogo lakše će se sporazumeti sa strancem od onoga ko govori samo dva.

Slična teorema se može primeniti i na muzičke ukuse. Onaj ko sluša mnogo različitih muzičkih pravaca ima mnogo veće šanse da nađe zajednički jezik sa novim ljudima od nekog čije su uši navikle na samo jedan muzički žanr. I ne samo to. Onaj ko sluša različitu muziku će gotovo po pravilu uvek pre razumeti ljudske različitosti (bez obzira da li su one socijalne, nacionalne, kulturološke, seksualne ili neke druge prirode) od čoveka koji je ubeđen da je baš žanr koji on voli bolji od svih drugih.

Drugim rečima, muzička svestranost je veliki plus, te ne čudi zbog čega se mnogi muzičari trude da istaknu kako vole i razumeju mnoge muzičke pravce.

Dok većina tih muzičara ne propušta priliku da u svakom drugom intervjuu naglasi kako je njihov muzički ukus „širi od Sibira“, mnogo su zanimljiviji oni čiji rad govori mnogo više od reči. Jedan od takvih muzičara je multinistrumentalista iz Čikaga Džim O'Rurk. Pored toga što je objavio više desetina albuma pod svojim imenom, Džim je bio član nekoliko desetina grupa, a u formi producenta ili gostujućeg muzičara učestvovao u stvaranju više stotina albuma.

Verovatno već pretpostavljate, albumi na kojima je Džim učestvovao su toliko različiti, da neretko sem njegovog imena ne možete da pronađete nikakvu sličnost. I šta god da radi, bez obzira da li je reč o orkestriranom pop zvuku sa duvačkim instrumentima u stilu Barta Bakaraka, avangardnom džezu, eksperimentalnoj ili elektronskoj muzici, vi jasno čujete Džimovu ogromnu posvećenost, perfekcionizam i veliku muzičku koncentraciju.

Kada pomešate broj instrumenata koje on svira (gitara, bas, klavir, bubanj, violina, truba...), broj albuma na kojima je učestvovao, kao i broj žanrova u kojima se oprobao, dolazite do činjenice da u popularnoj muzici gotovo da ne postoji ime koje je verniji sinonim za reč „različitost“ od Džima.

„Gastr Del Sol“ i Van Dajk Parks

Džim je karijeru počeo početkom devedesetih godina u čikaškoj grupi „Gastr Del Sol“. Njihovi prvi albumi su bili mešavina gitarske buke i eksperimentalne muzike, da bi vremenom, kako je Džim ubrzano muzički sazrevao, i njihove ploče postajale sve složenije i svirački zahtevnije.

Tako je njihov sedmi, ujedno i poslednji studijski album „Camoufleur“ iz 1998. ubedljivo najzrelije izdanje koje su objavili. Kada biste zamislili Nila Janga, Džona Fehija i Van Dajk Parksa kako u studiju provode vreme igrajući se sa ekvilajzerima, a istovremeno daju sve od sebe komponujući bajkovite melodije, dobićete atmosferu koja je vladala na ploči „Camoufleur“.

Inače, upravo je album debi album Van Dajk Parksa „Song Cycle“ iz 1968. ploča koja je najviše uticala na mladog Džima. Psihodelična Parksova orkestracija na granici eksperimenta i komercijalne pop muzike kao i njegovi hermetički stihovi, savršeno se uklapaju u Džimov karakter koji spaja naizgled nespojivo. Imao sam priliku da čitam mnogo Džimovih intervjua, a u bar pet je naglasio kako je „Song Cycle“ najlepši album koji je čuo u životu.

Trilogija malih remek dela

Iako je paralelno sa radom u bendu „Gastr Del Sol“ Džim u prvoj polovini devedesetih objavio nekoliko solo albuma, mnogi njegov album „Bad Timing“ iz 1997. smatraju njegovim prvim, pravim solo izdanjem. Sve albume pre toga je uglavnom snimio sa malim budžetom i najčešće u kućnoj produkciji, i većina njih je predstavljala minimalno-elektronsko igranje sa zvukom i tišinom.

„Bad Timing“ se sastojao od četiri dugačke pesme odsvirane na akustičnoj gitari, od kojih je posebno zanimljiva poslednja „Happy Trails“. Naime, ta desetominutna pesma je neka vrsta prekretnice u Džimovojoj karijeri, naročito njen finalni deo u kom čujemo duvače. Džim nam je tada prvi put stavio do znanja da su njegove ambicije mnogo veće od malih, kućnih albuma.

Sve je to potvrdio sa sledeća dva albuma, za koja slobodno možemo reći da su mala remek dela, svako na svoj način. Reč je o pločama „Eureka“ (1999) i „Insignificance“ (2001). Zanimljivo je pomenuti da su nazivi oba ova albuma, kao i prethodnog „Bad Timing“ u stvari pozajmljeni od imena filmova Nikolasa Rega, omiljenog Džimovog reditelja.

Film je, pored muzike, velika Džimova ljubav, pa se tako na spisku filmadžija koje ceni nalazi i Dušan Makavejev. Džim ima jednu pesmu koja se zove „Milena Dravić“ a nastala je nakon što je pogledao „Misteriju Organizma“ i bio potpuno očaran našom glumicom.

Ono što albume „Eureka“ i „Insignificance“ izdvaja iz celokupnog Džimovog opusa je potpuna zamena minimalizma za bogat akustični zvuk obojen gudačima i duvačima. Iako se na oba albuma nalazi veliki broj melodičnih pesama, oni se nikako ne mogu okarakterisati samo kao pop poloče. To se pogotovu odnosi na „Insignificance“ koji je ceo podeljen između agresivnih i bučnih distorziranih gitara i nežnih, setnih akustičnih pasaža.

S druge strane, „Eureka“ je nešto više milozvučna, s obzirom da tu ne možemo čuti nikakve ekstremne zvuke. Ukoliko postoji muzika koja bi se mogla klasifikovati kao pop za 21. vek, onda bi to svakako bila ova ploča. Najbolji primer za tu mešavinu tradiocionalnog i modernog nalazimo u obradi pesme Barta Bakaraka „Something Big“, koja, iako prilično verna originalu, poseduje izvestan šmek savremenog doba. Takođe, tekst ove pesme koji slavi snove i džinovske ambicije sasvim odgovara poletnoj atmosferi ove ploče.

Pisac ovih redova spada u ljude koji su u životu preslušali više desetina hiljada albuma, a to naglašavam samo da bih dodao na težini izjave koja sledi: naime, od svih ploča koje sam ikada čuo, Džimov album „Eureka“ sasvim sigurno ulazi među pet najlepših i stoji rame uz rame sa „Bitlsima“, Bobom Dilanom i grupom „Velvet Underground“.

21. vek

Tokom druge polovine devedesetih i početkom 21. veka, Džim je producirao mnoge albume, a možda je najupečatljivija njegova saradnja sa grupom „Wilco“ na njihovim pločama „Yankee Hotel Foxtrot“ i „A Ghost is Born“. Nakon što je skapirao da je na potpuno istoj talasnoj dužini sa liderom benda „Wilco“ Džefom Tvidijem, Džim je sa njim i bubnjarem Glenom Kočeom osnovao grupu „Loose Fur“ koja je stilski bila između onoga što sviraju „Wilco“ kao i Džimovog albuma „Insignificance“. Neki to zovu i eksperimentalni pop. Inače, posle te saradnje Glen Koče je postao zvanični bubnjar grupe „Wilco“

Na početku novog veka, Džim se preselio iz Čikaga u Njojrk, priključivši se grupi „Sonic Youth“ sa čijim je članovima tokom devedesetih sarađivao nekoliko puta. Sa njima je i posetio Beograd, a tom prilikom su održali nezaboravan koncert na novobeogradskom Lidu 2003. godine.

Sviranje sa bendom njihove reputacije, koji je tada imao dvodecenijsku karijeru iza sebe, u isto vreme je bila velika čast za njega ali i finansijska sigurnost. Ta sigurnost mu je omogućila rad na mnogim projektima koji su bili finansijski slabo isplativi , a to su baš bili oni koje Džim najviše voli i za koje ima najviše entuzijazma.

Pre nekoliko godina, Džim se preselio u Japan, gde uglavnom svira samo za svoju dušu po lokalnim klubovima sa japanskim muzičarima, iz uglavnom fri džez i elektronskog sveta. 2010 godine, objavio je prvi pop album nakon ploče „Insignificance“ na kome se nalaze obrade pesama Barta Bakaraka, a ploča se zove „All Kinds of People Love Burt Bacharach“, što je direktno aludiranje na činjenicu da Bakarakove pesme vole i ljudi koji đipaju uz lake note, kao i oni koji pop muziku doživljavaju kao umetnost.

Ovi poslednji, svakako znaju ili će uskoro saznati ko je Džim O'Rurk. Svejedno da li ga doživljavate kao naslednika Bakaraka, Brajana Vilsona, Džona Fehija, Dereka Bejlija ili Džona Kejdža, sama činjenica da se njegovo ime u poslednjih dvadeset godina pojavilo na preko 500 albuma podatak je vredan poštovanja. A ako znamo da tih 500 albuma nisu bilo kakvi, te da je Džimov muzički talenat nemoguće opisati u jednom tekstu od dve strane, ne preostaje vam ništa drugo nego da, ako već niste, sami uronite u proučavanje njegove bogate diskografije.

Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik