Tamnica naših grehova
Kada imate fantastičnu glumačku ekipu kakvu ima tv serija „Westworld“ i još tv mrežu kao što je HBO iza sebe, mnogo je teže napraviti loš proizvod nego jedan pristojan. Ali stvoriti, i pored svih ovih uslova odlično delo, zahteva da se skopi dosta kockica u celoj priči.
Tv serija „Westworld“ je inspirisana popularnim filmom istoimenog naziva iz 1973.godine sa legendarnim Yul Brinerom u glavnoj ulozi, za koji je scenario napisao a ujedno i režirao Michael Crichton (The Great Train Robbery, 13th Warrior, Jurassic Park). Iza ove tv serije stoje Jonahtan Nolan i Lisa Joy. Nakon poslednje epizode i odlične reakcije i gledaoca i kritike širom sveta jasno je da su Nolan i Joy napravili odličan posao.
Brujanje koje po svim mogućim medijima ova serija izaziva još od samog početka emitovanja je ogromno, gotovo da nije bilo dana ili nekog medija koji se bavi popularnom kulturom, da se ne pojavi nešto vezano za Westworld.
Iznosile su se razne teorije oko zapleta, tumačenje skrivene simbolike, koje ima mnogo tokom serije, analiziranja onoga što su nam scenaristi prezentovali u prethodnoj epizodi. Na prvi pogled deluje da gledaoci a i mediji previše ozbiljno shvatili ono što ova tv serija nosi sa sobom, jer teško da se ljudi koji stoje iza ove tv serije mogu nazvati velikim naučno fantastičnim vizionarima kakvi su Isaac Asimov, Artur Clark, Ray Bradbury ili Stanley Kubrick.
Prva stvar koju su tvorci ove serije veoma dobro uradili je činjenica da su pritiskali prave dugmiće i koristili već oprobane klišee kako bi dobili najsnažniju emotivnu reakciju gledaoca. Veoma je lako identifikovati se sa „domaćinima“ ili sintetičkim ljudskim bićima, što meni lično mnogo više odgovara nego robot, koji je ipak pregrub naziv za stvorenja koja su scenaristi zamislili.
Imamo prelepu devojku, anđeoskog lica (Evan Rachel Wood) koju zlostavlja gadni pogani starac (Ed Harris), klasična „damsell in disterss“ situacija. Nolan i Joy svakom scenom objektifikacije domaćine stavljaju u ulogu žrtve . Bilo da se radi o gomili nagih tela oblivenih krvlju koje peru šmrkovima pre njihove popravke ili scenama razgovora nagih domaćina sa osobljem, žele da nam prikažu da oni nisu ništa manje objekat nego lutke u robnoj kući.
Zatim imamo ogromnu bezličnu zlu korporaciju koja vuče konce i stoji iza ovog parka, i koja se prema „domaćinima“, pa i zaposlenima odnosi kao prema stvarima, otprilke isto kao i velike korporacije u realnom svetu . Veoma suptilan detalj, ali savršen dodatak celokupoj atmosferi koju ova tv serija kreira je i fantastičan , pažljivo odabran soundtrack, sastavljen od klavirskih ili orkestralnih verzija poznatih hitova Radioheada, Soundgradena, Rolling Stonesa, The Cure, Šopena.
Ideja kojom su se kreatori serije poigravali, o veštačkoj inteligenciji kao sledećem stadijumu ljudske evolucije, nije imalo nova. Sličnu tematiku samo u poslednjih nekoliko godina, imamo u fantastičnoj tv seriji „Battlestar Galactica“, u veoma dobroj britanskoj seriji „Humans“, čija se druga sezona upravo emituje, u odličnim filmovima “Her“ i „Ex Machina“.
Ovom temom bavili su se, na mnogo ozbiljniji način, kroz ideje transhumanizma i tehnološke singularnosti, i mnogi autori naučne fantastike, Isaac Asimov u „I, Robot“, David Brin „Lungfish“, William Gibson „Neuromancer“ i mnogi drugi.
Steven Hawking je razvoj veštačke inteligencije označio kao jednu od najvećih opasnosti po opstanak ljudske vrste. Jedno od pitanja koje će neko. možda postaviti sebi koje sebi nakon gledanja ove serije ili tačnije, koje nam kreatori ove serije nameću je, da li je ljudska vrsta vredna opstanka.
Gotovo da nemamo pristojno ljudsko biće među svim karakterima u ovoj tv seriji. Svi su vredni prezira i gađenja, počev od najnižih geek/nerd tehničara, preko rukovodioca i korporativnih menadžera do gostiju.
Svi oni koriste domaćine za ostvarenje svojih prljavih, izopačenih, bolesnih fantazija ili zbog hranjenje svojih skrivenih i mračnih psihopatskih sklonosti ili zbog potrebe da se bar jednom u svom bednom, mediokritetskom životu osete važnim i snažnim, pa makar to bila i situacija u kojoj nikako ne mogu da izgube .
Pokušali su da nas šokiranju i zgade ekspilitnim scenama orgija, scenama silovanja, ubijanja dece i uživanja gostiju (ljudi) u svakom trenutku nasilja i zla koje nanose. Svaki, čak i najsitniji detalj vodio nas je do Fordovog (Anthony Hopkins) poslednjeg govora. „I got this...a prison of our own sins. 'Cause you don't want to change. Or cannot change. Because you're only human, after all.“ (Stvorio sam ovu tamnicu naših grehova. Jer vi ne želite da se menjate. Ili ne možete da se menjate. Na kraju vi ste samo ljudi).
Ako malo bolje pogledamo oko sebe, pa čak i u sebe, možemo postaviti pitanje da li je način na koji „Westworld“ prikazuje ljude, ljudsku prirodu i civilizaciju daleko od realnosti?
Ako čoveka vidimo kao rezultat iskustava i znanja koja sam stekne ili ih dobije od drugih ljudi, a znanja kao zbir iskustava koja se skupe životu, koja su opet rezultat mnogih grešaka koje napravimo i opravdanja koja za to smislimo.
Jer čovek je veoma dobar u smišljanju izgovora za svoja ponašanja, zar ne? Ja sam na odmoru, mogu da se ponašam kako hoću! Ja sam platio za to mogu da radim šta hoću! Ja sam bogatiji... ja sam lepši... ja sam pametniji...ja sam beo...ja sam čovek...bog je na našoj strani.
Neko bi mogao zaključiti da je civilizacija u kojoj živimo delom rezultat svih ljudskih grešaka i opravdanja za njih u poslednjih deset hiljada godina. Neko bi mogao zaključiti da čovekova oholost ide to te mere da je smislio bogove po svom liku koji su mu opet, tokom istorije služili za opravdanje svih zla koje je nanosio.
Sa tempom razvoja tehnologije možda nećemo još dugo morati da čekamo na trenutak kada bi ljudska oholost otišla toliko daleko i kreirala mesto poput Westworld u kome je on preuzeo mesto boga i stvorio idealnu tamnicu svojih grehova. Jer ubistvo nije greh ako sa druge strane nije ljudsko biće, preljuba nije preljuba ako sa druge strane nije ljudsko biće.
Najsnažniji utisak koji ova serija ostavlja, barem na mene, je upravo način koliko istinito i ogoljeno slika ljudsku prirodu. Bez obzira da li su to želeli zbog boljeg rejtinga ili zaista vide svet oko sebe onakvim kakvim su ga prikazali. Učinili su to bez i jednog momenta ili znaka opravdanja zašto su ljudi takvi kakvi jesu.
I nema opravdanja, posebno ne floskula on/ona je samo čovek. Da li ovih par reči opravdava što u čoveku uopšte postoji želja da ubije, siluje, muči ili uživa u patnji bilo kog živog stvorenja? Da li uopšte znamo šta se skriva u tamnim vilajetima uma ljudi oko na pa čak i nas samih. To je pitanje koje ostalo da odzvanja nakoh poslednjih kadrova.
Naravno, „Westworld“ je samo fikcija, neozbiljna i laka zabava. Čovek je mnogo više od veoma kompleksne biološke mašine. Čovekova osećanja nisu samo proizvod hemijskih procesa u biološkoj mašini i da misli nisu samo električni impulsi.
Ako uzmemo kao primer ljudsko osećanje straha i bola, ipak je to mnogo kompleksnije i važnije nego strah i bol bilo kod drugog živog stvora na planeti, jer ako nije, onda ne bismo bili mnogo drugačiji.
Jer ako nismo specijalni onda planeta i sve na njoj ne bi pripadali nama, već bi samo bili deo nje. Jer ako nismo posebni onda sva uništavanja i bahatost koja ostaje iza ljudi nije ništa drugo nego delo jedno veoma razvijenog paraziskog organizma ili korova nastalog evolutivnom greškom.
Uvek možemo da ubedimo sebe da imamo snage da odolimo iskušenjima, da zlo u nama ne postoji, ako ga i ima da posedujemo dovoljno snage da ga utamničimo duboko u sebi.
Pa čak i da je tako, ako smisao izreke da je lanac jak onoliko koliko njegova najslabija karika, prenesemo na našu civilizaciju, mislim da je više nego očigledna njena budućnost. Sada znamo da će biti i druge sezone Westworlda.
Kako je stvaranje inteligentnih robota veoma daleko, kako nam, bar ne u nekoj bliskoj budućnosti, ne preti ni jedan asteroid, od vanzemaljaca nema ni traga ni glasa, i možemo da se nadamo da naše političke vođe neće dovesti svet do apokalipse (mada bih pamet političara bilo gde u svetu uzeo sa rezervom), velika je verovatnoća da će, na žalost, civilizacija će potrajati bar još par godina i imaćemo prilike da pogledamo natavak ove tv serije.
Pored toga što je ostalo još dosta stvari koje bi trebalo objasniti, da li je uopšte bilo potrebe za drugom sezonom, posebno posle ovako efektnog kraja.
