Finnegan's Foursome [2026]
Postoji zanimljiva pojava vezana za Edwarda Burnsa. Dok je veći deo nezavisne američke scene tokom poslednjih trideset godina pokušavao da pronađe novi identitet, Burns je ostao gotovo tvrdoglavo dosledan sebi. Nije jurio trendove, nije pokušavao da postane autor velikih spektakala niti je menjao poetiku kako bi se prilagodio algoritmima striminga. Umesto toga, nastavio je da snima filmove koji deluju kao produžetak njegovog ličnog sveta.
Finnegan's Foursome je upravo takav film.
Kao i mnogo puta ranije, Burns ovde nije samo reditelj. Nije samo scenarista. Nije čak ni samo glavni glumac. On je sve troje istovremeno, nastavljajući tradiciju koju gradi još od svog proboja sa The Brothers McMullen, preko filmova kao što su She's the One, Sidewalks of New York, The Groomsmen i Newlyweds. Burns je jedan od retkih američkih autora koji i dalje funkcioniše po modelu gotovo evropskog autorskog filma – piše, režira i igra likove koji deluju kao različite verzije njega samog.
Ovoga puta priča prati porodicu Finnegan koja nakon smrti patrijarha kreće u Irsku kako bi ispunila njegovu poslednju želju: da njegov pepeo bude rasut na golf terenima koje je najviše voleo. Na papiru to zvuči kao početak klasične porodične drame o nerešenim odnosima, starim zamerkama i porodičnom pomirenju. U praksi, Burns mnogo više zanima atmosfera nego zaplet.
To je istovremeno najveća snaga i najveća slabost filma.
Ako od Finnegan's Foursome očekujete snažan dramski luk, velika otkrića ili emocionalne udarce koji ostaju dugo nakon odjavne špice, verovatno ćete ostati razočarani. Burns nikada nije bio reditelj konflikta u klasičnom holivudskom smislu. Njega više zanimaju razgovori. Ljudi koji hodaju, sede, raspravljaju se, prisećaju se i pokušavaju da razumeju jedni druge.
U tom smislu, Finnegan's Foursome deluje kao film koji bi mogao da postoji samo u Burnsovoj filmografiji.
Najbolji delovi filma nisu vezani za golf. Oni dolaze u trenucima kada likovi spuste gard i počnu da govore o godinama propuštenim u pokušajima da impresioniraju oca koji je bio emocionalno udaljen koliko i fizički prisutan. Tu se pojavljuje ono što je Burns oduvek znao da radi – da pronađe tihu ljudsku nesigurnost ispod sloja muškog ponosa.
Vizuelno, film izgleda odlično. Irski pejzaži pružaju gotovo razgledničku lepotu, a kamera koristi svaki kilometar obale, zelenila i maglovitih horizonata kao podsetnik da je ovo pre svega ljubavno pismo jednom mestu i jednoj tradiciji. Upravo zato kritike koje film opisuju kao projekat namenjen prvenstveno ljubiteljima golfa nisu sasvim pogrešne. Golf nije samo pozadina priče; on je njen centralni simbol, jezik kojim likovi komuniciraju i način na koji razumeju porodicu.
Ali čak i kada ne funkcioniše potpuno kao drama, film funkcioniše kao autorska izjava. U vremenu kada mnogi reditelji deluju kao zaposleni u franšiznim fabrikama sadržaja, Burns i dalje snima filmove koji izgledaju kao da ih je napravio isključivo zato što je želeo da ih napravi.
To ne znači da će se Finnegan's Foursome dopasti svima. Neće.
Ali oni koji već poznaju Burnsov opus prepoznaće sve njegove zaštitne znakove: razgovore koji zvuče kao da su nastali za stolom među prijateljima, likove koji pokušavaju da sakriju emocije iza sarkazma, porodične odnose pune neizgovorenih rečenica i nostalgiju koja nikada ne prerasta u sentimentalnost.
Na kraju, Finnegan's Foursome nije film koji će proširiti publiku Edwarda Burnsa. To nije njegov novi The Brothers McMullen. Niti pokušava da bude. Umesto toga, predstavlja još jedno poglavlje u karijeri autora koji već tri decenije snima varijacije iste priče – o porodici, identitetu, prijateljstvu i muškarcima koji prekasno shvataju šta je zaista bilo važno.
A ponekad je upravo doslednost najređa osobina koju jedan filmski autor može da poseduje.
