Black Eyes - Hostile Design [2025]

Feb 01, 2026

Black Eyes

Hostile Design

Dischord Records / 2025

Black Eyes su američki post-hardcore i art-punk bend iz Washingtona, D.C., formiran u avgustu 2001. godine. Bend je u ranoj fazi karijere izdao dva studijska albuma: Black Eyes (2003), koji je objavljen na renomiranoj Dischord Records i karakterisao ga je dualni vokal, dva bubnja i eksperimentalna energija, i Cough (2004), koji je dodatno integriše brass instrumente i improvizacijske elemente, pre nego što se grupa raspala u martu 2004. nakon intenzivnogperioda turneja.

Bend su činili Dan Caldas (bubanj), Daniel Martin-McCormick (gitara, vokal, elektronika), Hugh McElroy (bas, vokal), Jacob Long (saksofon, bas, perkusije) i Mike Kanin (bubanj, elektronika) — formacija koja se ponovo okupila 2023. i snimila album Hostile Design (2025) nakon skoro dve decenije.

Black Eyes oduvek su zvučali kao grad u kome su nastali: napet, pretrpan signalima, sa stalnim osećajem da se iza svakog ugla vodi neki nevidljivi sukob. Početkom dvehiljaditih pojavili su se kao kratka, ali snažna smetnja na mapi američkog post-hardcorea i art punka, svirajući muziku koja nije tražila saglasnost ni publike ni vremena u kome je nastajala — sa strukturama koje su neretko odbacivale klasične forme pesme i težile direktnom fizičkom i ritmičkom utisku.

Nakon ranog vrhunca i povlačenja usledila je duga pauza, ono vreme u kojem se bend ne povlači iz kreativnog života nego menja perspektivu. Povratak sa albumom Hostile Design ne zvuči kao povratak iz nostalgije, već kao nastavak razgovora koji je bio odložen, ali ne i završen.

Album se otvara pesmom „Break a Leg“, koja funkcioniše kao momentalno uspostavljanje prostora albuma: slojeviti ritam i gomilanje elemenata deluju više kao tehnička demonstracija pravila igre nego kao klasični uvod. „Burn“ donosi najdirektniju energiju na ploči, ali umesto eksplozivne rasutosti, gnev je sabijen u čvrstu, dubom obojenu ritmičku strukturu koja insistira na kontinuitetu.

U „Under the Waves“ bas preuzima centralnu ulogu, gradeći groove koji je pokretljiv i usklađen sa ostatkom ansambla, dok ostali elementi služe da destabilizuju očekivanja slušalaca. „Pestilence“ je kratka i precizna, pesma koja odbacuje razvoj u korist neposrednosti, ostavljajući utisak moralne hitnosti.

„Yeah, Right“ prolazi brzo i cinično, funkcionišući više kao komentar nego kao razvijena naracija, dok „TomTom“ zatvara album produženim trajanjem u kome ritam, glasovi i prostor ostaju u stalnom odnosu bez jasnog razrešenja.

Zvuk Hostile Design je širi nego ranije, ali ne i prigušen; dva bubnja više ne sudaraju se nasumično, već vode kontrolisan dijalog u kome jedan održava ponavljanje, a drugi uvodi pukotine i nervozu. Bas često preuzima primat, oslanjajući se na elemente funka i duba, ali bez namere da bude prijatan. Saksofon i elektronika ulaze povremeno, ne kao vodeći elementi, već kao dodatni slojevi koji šire zvučni prostor.

Tekstovi su fragmentarni i funkcionišu više kao zapažanja nego kao jasne poruke; glasovi se prepliću, ali ne stvaraju haos — oni postoje paralelno, reflektujući različite načine izraza unutar istog sistema. Album ne pokušava da objasni zašto se Black Eyes vraćaju, niti da se pozicionira u savremenom kontekstu; on jednostavno nastavlja tamo gde je bend stao, sa jasnijom slikom sopstvenih sredstava i bez potrebe da ih pravda.

Hostile Design ne traži da se dopadne; njegova snaga leži u tome što ostaje dosledan ideji da muzika može biti prostor otpora — ne kroz poruku, već kroz način na koji funkcioniše. U svetu koji je pažljivo dizajniran da bude lak za konzumaciju, Black Eyes nude zvuk koji zahteva prisustvo, i u tome ostaju jednako značajni kao i u ranim godinama.