Deftones - Private Music [2025]

Nov 05, 2025

Deftones

Private Music

Reprise Records / 2025

„Private Music“ deluje kao ploča koja je svesna sopstvene težine, ali ne pokušava da je sakrije. Deftones su ovde manje bend, a više organizam koji diše u napadu panike, pa u trenutku mira zadrhti kao da mu je telo previše naviklo na bol. Zvuk nije povratak, nije ni bekstvo, više liči na usporeni udarac srca posle previše buke. Sve je napeto, ali ničeg nema viška.

Chino Moreno više ne viče kao neko ko pokušava da nadjača zid, nego kao čovek koji zna da je zid već tu, samo ga povremeno dodirne da proveri da li još stoji. Gitare Stephena Carpentera više nisu oružje, već tupi predmeti koji prave ritam, kao čekići koji padaju po metalu, ali bez želje da ga slome. Iza svega se čuje tanak sloj elektronike, šum, zrnasta magla koja povezuje delove koji bi se inače raspali. Bubnjevi ne prate, oni navode. Svaki prelaz zvuči kao pokušaj da se povrati ravnoteža, kao da se neko opire padu, ali zna da će na kraju pasti.

Album se otvara pesmom „My Mind Is a Mountain“, koja zvuči kao buđenje posle dugog sna u kojem si bio zarobljen u sopstvenoj glavi. „Locked Club“ ima taj prigušeni impuls grada u tri ujutru, kao da je neko pustio svetla na parkingu i ti znaš da je nešto krenulo po zlu, ali ostaješ da gledaš.

„Ecdysis“ je trenutak u kojem Deftones ponovo skidaju kožu, bukvalno, transformacija u zvuku, gde se shoegaze i metal ne sudaraju, nego se razmazuju jedan preko drugog. „Infinite Source“ riff koji se penje, vokal koji lebdi, širi prostor, ali ne da bi disao lakše, nego da bi imao gde da padneš.

„Souvenir“ je gotovo tiha, ali ima onu hladnoću rane koja se još nije zatvorila. „C×z“ je najbliže starom besu, ritam te gura, ali ne u šutku, nego u neku unutrašnju tuču sa sobom.

„I Think About You All the Time“ zvuči kao ljubavna pesma koju niko ne bi trebalo da čuje. I kad kaže „think about you“, ne znaš da li misli na nekog živog ili na ideju o sebi iz prošlog života.

Završna „Departing the Body“ deluje kao pesma za oproštaj, ali ne sa svetom, sa telom, sa navikom da osećaš kroz mišiće. Kao da su instrumenti samo produžeci nervnog sistema, sve vibrira, sve je pod naponom, sve deluje kao trenutak pre pucanja.

„Milk of the Madonna“ je zid zvuka koji se urušava prema slušaocu; prljav, moćan, neuredan u najboljem smislu. „Cut Hands“ vraća onaj stari groove, ali bez nostalgije, više kao sarkastični osmeh čoveka koji zna da ga prošlost više ne može uplašiti.

„Private Music“ ne poziva, ne maše rukom i ne pokušava da te pridobije. On stoji sa strane, kao neko ko zna da ćeš mu sam prići kad ti ponestane buke. On je mirno samouveren, i dovoljno hladan da ti ne ponudi ruku. Nema onog hvalisanja, nema želje da te podseti na to ko su Deftones bili. Ovaj album stoji sam, kao industrijska građevina koju su svi zaboravili, ali ona i dalje svetli noću. I baš zato što ne pokušava da te osvoji, postaje teži, prisutniji.

U svetu u kojem svi pokušavaju da budu glasni, Deftones su ovde odlučili da budu gusti. Zvuk im nije bučan, ali te pritisne, ne da ti vazduh, tera te da dišeš sporije. To je njihova muzika sada, ne eksplozija, već napetost pre nje. Kao kad držiš dah i shvatiš da ti više prija tišina nego sve ono što bi moglo da usledi.