Volja sinovljeva [2024]
Nisam ljubitelj bioskopa gledam da ih izbegne koliko god mogu, više volim da gledam film u miru svog doma, negoli okružen gomilom ljudi koji neprestano nešto žvaću i šuškaju. Nisam ni ljubitelj domaće kinematografije, bar ove novije iz ovog veka. Ne zanimaju me priče o nekim kriminalcima, o velegradskim luzerima koji bi da „bleje“ po ceo dan tražeći smisao života, a tek što ne podnosim one koje se bave dešavanjima iz 90ih, jednako kao i neke istorijsko nacionalističke „spektakle“. Ne tvrdim da domaća kinematografija ili pa kinematografija država sa teritorije bivše Jugoslavije, nema dobrih filmova, naprotiv, bilo je tu veoma dobrih filmova koje bih obično pogledao na preporuku onih prijatelja koji imaju strpljenja za domaće filmove. Bio veoma inznenađen kada mi je pre par meseci izleteo trejler za film „Volja sinovljeva“. Moram da priznam da prvo što mi je palo na pamet bilo „kuku, na šta li će ovo da liči“.
Elem, par meseci kasnije, kada je film konačno došao do bioskopa, i ja čuo iz par izvora kojima verujem, da film može i treba da se pogleda, to sam i učinio. Nisam otišao u bioskop sa prevelikim očekivanjima jer edan naučno fantastični film u postapokaliptičnom okruženju, zahteva mnogo toga da bi ispao makar pristojno, od scenografije, pa kostima do specijalnih efekata, scenario, režija i gluma se podrazumeva kao jedan od ključnih aspekata svakog filma.
E, pa reditelj Nemanja Ćeranić i scenarista Strahinja Madžarević uradilu su jedan dobar posao.
Radnja filma se dešava negde u budućnosti, Zemlja je razorena nuklearnim ratom, civilizacija je nestala. Ono malo preživelih sada žive u izolovanim zajednicama, koje sve gravitiraju ka velikom Gradu, kojim pak vlada tiranin. Neko bi pomislio, ništa novo u tom narativu, već viđeno u raznim stranim ostvarenjima a bogami i mi živimo u sličnoj priči. Ovo je klasična priča o borbi dobra i zla, prepoznatljiva gotovo mitološka naracija poznatija u literature kao “putešestvije haroja”, u ovom slučaju Jovana, koga glumi odlični Igor Benčina, koji kreće na put preko pustare u potrazi za sestrom ali i osvetom zbog zločina nad njegovim plemenom zrnoljudi.
Da se primetiti koktel uticaja zapadne kinematografije, pre svega kroz veoma očigledne western elemente , i istočne kinematografije, pre svega japanske, i filmova velikog Akira Kurusawe. Sam Jovan je veoma nalik nekom samuraju ili roninu iz Kurosawinih filmova ili pak nekom usamljenom revolverašu sa Divljeg zapada. Čak i sama sablja, kao jedan magičan i mitloški predmet utkana je u radnju fima na sličan način kao i prsten u “Gospodaru prstenova”, je spoj istoka i zapada. Oštrica liči na katanu dok je balčak bliži evropskom tipu sablji.
Ogoljeni pustinjski predeli, krčma u sred ničega donose western atmosferu, kao i surova borba među bandama i plemenima koji žive u divljim predelima kojima nema zakona. Sa druge strane tu je i pitanje motivacija glavnog junaka, koje nije samo lična, već uključuje moralnu obavezu i dužnost prema porodici i zajednici.
Još jedan veoma dobar aspekt filma su akcione scene, koje su u duhu samurajskih filmova, i veoma su pažljivo koreografisane, te predstavljaju jedno od najvećih i najprijatnijih iznenadjenja u samom filmu. Posebno dueli izmedju Jovana i Bogdana, koga glumi Petar Benčina, su veoma pažljivo i efektno izvedeni.
Scenografija filma uspešno oslikava surovost i dekadenciju postapokaliptičnog sveta. Ambijenti plemena su minimalistički, s naglaskom na ručno izrađene predmete i prirodne materijale, što simbolizuje povratak osnovama preživljavanja. Grad, s druge strane, predstavlja viziju distopijske budućnosti – masivne, hladne građevine dominiraju pejzažom, a njihovi prljavi i haotični enterijeri podsećaju na tamne hodnike iz klasičnih cyberpunk filmova. Prostori su ispunjeni detaljima koji pričaju priču o propasti nekadašnjeg društva, kao što su ostaci tehnologije i improvizovane konstrukcije.
Digitalni efekti su uglavnom korišćeni za proširivanje pejzaža, prikaz uništenih gradova i stvaranje futurističkih elemenata, poput mašina i tehnologije. Iako ne dosežu holivudske standarde, efekti su ubedljivi i funkcionalni, pružajući dodatnu dimenziju priči bez preterane upotrebe i predstavljaju još jedno veoma prijatno iznenađenje.
Kostimi su jedno od najsnažnijih oružja ovog filma u stvaranju one prave atmosfere. Likovi nose odeću koja je spoj funkcionalnosti i simbolike, izrađenu od kože, krzna i starih tkanina, često ukrašenu ritualnim detaljima. Suprotno tome, stanovnici grada nose kombinaciju militarističkih uniformi i dekadentnih odela, čime se dodatno ističe razlika između klasa. Vizuelni identitet svakog lika jasno odražava njegovu ulogu u priči – od Jovanove ratničke opreme do ekscentričnog izgleda tiranina Tuđina.
Kinematografija stvara atmosferu koja je istovremeno surova i vizuelno očaravajuća. Kamerom dominiraju široki kadrovi pustoši, što podseća na pejzaže westerna, dok se u urbanim sredinama prelazi na tamnije, klaustrofobične kadrove, naglašavajući osećaj zarobljenosti. Paleta boja varira između toplih tonova za prirodne pejzaže i hladnih, metalik nijansi za grad, čime se dodatno naglašava sukob između plemenskog načina života i dehumanizovane "civilizacije".
Glumačke izvedbe su snažne, pored već pomenute braće Benčina, Sergej Trifunović je odličan u ulozi tiranina Tudjina, njemu uloge takvih psihopatskih zlikovca očigledno leže. Isidora Simijonović kao Anđelija i Marta Bjelica kao Marija su ostvarile veoma zapažene uloge. Sami likovi su vizuelno unikatni, što dodatno doprinsi pozitivnoj atmosferi filma.
Ipak, postoje i neki mometi koje na izvestan način umanjuju celokupan utisak filma. Sam tok i dinamika radnje je na momente prespora, a kako se film bliži kraju postaje i malo konfuzna. Jedan od razloga je što je snimljen material koji bi trebao da bude serija od šest delova, pa verujem da će neki detalji postati jasniji u samoj tv seriji. Zatim, škripi u masovnim scenama, scenama gde bi trebalo biti puno statista. Uglavnom ih nema dovoljno, sve jedno da li se radi o nekom skupu u sred pustare ili o pobuni u gradu. Da bi sve to izgledalo efektnije bilo je potrebno mnogo više statista i mnogo više gužve. Zatim i scene u kojima bi trebalo očekivati neku reakciju od statista ne deluju ubedljivo. Sa druge strane izbor statista, koji bi trebali predstavljati jedno društvo u raspadu je veoma efektan, gotovo da deluje kao da gledate neki miting ljubitelja sendviča.
Sve u svemu "Volja sinovljeva" je hrabar i ambiciozan projekat koji itekako pomera granice domaće kinematografije. Možda će neko naći manu u sličnosti sa sličnim veoma popularnim ostvarenja svetske kinematografije, ali ja u tome ne vidim nikakav problem. Dobre stvari uvek treba uzimati kao uzor ili inspiraciju. Produkcijski kvalitet i snažne glumačke izvedbe čine ovaj film vrednim gledanja, posebno za ljubitelje postapokaliptičnih avantura.
