The Convert [2023]
"The Convert", režiran od strane Lee Tamahorija, predstavlja filmsko ostvarenje koje nas vraća u surovi svet Novog Zelanda iz 19. veka, kada su domorodački Māori i britanski kolonizatori bili u nemilosrdnom sukobu. Film se oslanja na istorijsku tačnost, ali istovremeno nosi težinu univerzalnih tema kao što su kolonijalizam, nasilje i kulturalna asimilacija.
Priča prati Thomasa Munroa, protestantskog propovednika kojeg tumači Guy Pearce, koji napušta razrušenu Englesku u nadi da pronađe mir na dalekim obalama Novog Zelanda. Ali, umesto utočišta, suočava se s ratom između dva zaraćena Māori plemena. Munro postaje nevoljni posrednik u sukobu, a njegov lik, premda ključan za fabulu, deluje emotivno rezervisan, što ga ponekad čini teško dostupnim gledaocima. Iako Pearce vešto prikazuje tu unutrašnju borbu između dužnosti i moralne krize, njegov lik je hladan i distanciran, kao da izbegava dublje emocionalno angažovanje.
Prava emocionalna srž filma dolazi kroz lik Rangimai, koju briljantno igra Tioreore Ngatai-Melbourne. Ona je Māori žena čiji je svet razorila tragedija gubitka supruga u borbi, i koja postaje lice otpora i boli u svetu prepunom surovosti. Njen lik je izuzetno slojevit – od tuge i bola, do neugasive želje za osvetom. Rangimai je ona figura koja dublje povezuje gledaoca s pričom, njena patnja i borba postaju centralni fokus filma, i teško je ne biti dirnut njenim emotivnim putovanjem.
Vizuelno, "The Convert" je pravi spektakl. Tamahori koristi predivne, ali surove pejzaže Novog Zelanda kako bi stvorio gotovo opipljivu atmosferu. Pejzaži – guste šume, divlje more i maglovite planine – deluju gotovo kao tihi svedoci sukoba koji se odvijaju. Kinematografija je veličanstvena, svaki kadar je pažljivo komponovan da uhvati prirodnu lepotu u kontrastu sa ljudskim brutalnostima. Pejzaž ne služi samo kao dekor, već postaje integralni deo narativa, simbolizujući surovu prirodu sukoba između starosedeoca i pridošlica.
Narativ filma suptilno istražuje sukobe kultura i identiteta, ne nudeći jednostavne odgovore. Māori nisu predstavljeni isključivo kao žrtve kolonijalizma, već i kao narod sa sopstvenim unutrašnjim borbama i sukobima. Thomas Munro dolazi kao outsider, ali njegova dilema je univerzalna: da li je moguće biti neutralan u svetu gde se sve ruši pred tvojim očima? Kroz njegove oči, ali i kroz priču Rangimai, film postavlja pitanje o odgovornosti, o krivici i iskupljenju, i o tome gde povući liniju između pomoći i uplitanja.
Kostimografija i scenografija su pažljivo rekonstruisane da verno dočaraju epohu, ali ne uvek bez mana. Iako su detalji impresivni, ponekad deluju previše „sterilno“, kao da previše pažnje na tačnost oduzima osećaj spontanosti i sirovosti perioda koji se prikazuje. Slično se može reći i za samu priču – iako je bogata istorijskim kontekstom, ponekad deluje previše distancirano, nedostaje joj onaj emocionalni naboj koji bi mogao učiniti da gledaoci dublje osete težinu narativa.