Island of Love - Island of Love [2023]

Jan 02, 2024

Island of Love

Third Man Records / 2023

Kao i obično kraj godine, pasioniranim slušaocima muzike posluži za prebiranje po onome što se nalazi među nepreslušanim albumima. U mom slučaju to se često počinje u novembru i prelije januar, jer se prva izdanja očekuju tek krajem meseca. Nije razlog lenjost ili nekonzistentnost u preslušavanju muzike, već jednostavno ima toliko toga, da jednostavno počinje fizički da bude nemoguće stići poslušati sve što želim. Prvo se sluša ono što znam ili ono što dolazi kao snažna preporuka iz pouzdanih izvora. Među albumima koje sam preslušavao tokom prethodnog meseca na prvom mestu bio je istoimeno debi izdanje londonskog benda Island of Love.

Ne mogu da se setim kako je ovo završilo kod mene, da li je stigao od izdavača, ili pak je nabavljen na osnovu preporuke nekog od pouzdanih časopisa, sve jedno, izbegavao sam ga sve do nedavno, pre svega, zbog meni prilično glupavom imena benda. Kada čujete Island of Love, sigurno ne očekujete muziku kakvu ovaj londoski bend isporučuje. Bio sam spreman da čujem neku anemičnu, jeftinu, pop elektroniku. Na moje veliko iznenađenje već na prvim taktovima pesme koja otvara album, “Big Whale” zagrmele su distrozije, usledio je tutanj ritam sekcije i vrištanje gitara.

To me je naravno odmah navelo da malo pročačkam podatke o bendu. Island of Love dolaze iz Londona. U ovom trenutku bend je zvanično trojka koju čine Karim Newble (gitara, vokal), Linus Munch(gitara, vokal) i Daniel Alvarez-Giraldo (bas) dok je bend 2022. godine napustio bubnjar Jimmy Givercin, koji je, uz pomenutu trojicu bio i osnivač benda 2019. godine.

Tokom 2020. godine bend je objavio dva EP-ja. Njihov prvi nastup bio je 2021. godine u londonskom klubu “Blue Basement” čiji vlasnik Ben Swank, jedan od suvlasnika izdavačke kuće Third Man Records, zajedno sa Jack Whiteom (The White Stripes) i Ben Blackwellom. Odmah nakon tog prvog nastupa Swank je prišao bendu i ponudio im ugovor sa njegovom izdavačkom kućom, čime su Island of Love, postali prvi bend na ovoj etiketi koji dolazi iz Velike Britanije.

Island of Love, ne izmišljaju nešto novo, niti pak redefinišu postojeće muzičke žanrove. Nije ni potrebno da tako nešto rade. Pomenuta “Big Whale” postavlja dominantan ton albuma, orkan žestokih distroziranih gitarskih rifova, praćen urlikom noise gitara i gromoglasnim tutnjanjem ritam sekcije.

Članove benda ne možemo nazvati početnicima, godinama pre Island of Love bili članovi raznih bendova sa londonske hard core scene, te njihov zvuk koji svakako puca od energije, ipak nema agfresivnost i žestinu hard cora, već je njihov zvuk inspirisan alternativnim rockom sa kraja 80ih i tokom 90ih, i bendovima poput Dinosaur Jr, Husker Du, ali ima tu i Thin Lizzy, Black Sabath, The Ramones pa i Neil Younga.

Agresivnost i režanje gitara podseća na Sub Pop bendove 90ih uz izvesnu punk estetiku i energiju. Dok su gitarski bendovi sa alternativne i grunge gitarske scene 90ih inspiraciju za svoju muziku crpeli iz svojih mračnih i teskobnih emotivnih stanja, što se itekako oslikavalo u njihovoj muzici, zvuk Island of Love deluje razigranije, poletnije i svemu svetlije.

“Fed Rock” je brza, vesela žestoka i iz nje pršti pop punk energija. Još jedan od velikih aduta ovog benda su upravo pop melodije ili “pop udice” propuštene kroz čvrste gitarske rifove, koje lako hvataju slušaoca. Ipak, muzika ovog benda je daleko više , jer pop melodije nisu “jeftinog” tipa, koje ispare nakon kratkog vremena. “Grow” nastavlja sa žestokim gitarskim rifovima, energična poput “Fed Rock” pretapa se u za nijansu sporiju ali jednako žestoku instrumentalnu “Blues 2000” na kojoj se bend najviše približava zvuku gitararskih bendova 90ih.

“Sweet Loaf” je najmirnija na albuma, kreće samo vokalom i jednom gitarom, da bi pri kraju ulaskom celog benda grunule žestoke gitare koje u sporijem mid tempu melju sve pred sobom.

Na “I've Got the Secret” grmljavina gitara i ritam sekcije začinjena je sa malo bluza. “Losing Streak” zalazi u teritoriju čvrstog gitarskog popa ili alternativnog rocka bliskom bendu Lemonheads, sa njihovih ranijih album, kao što “Never Understand” zvuči kao da je inspirisana bendom Dinosaur Jr.

Ma koliko to čudno zvučalo, ali postaje sve teže pronaći dobar mladi i žestoki gitarski bend. Uticaji velikih bendova se podrazumevaju, kada mladi bend stvara svoju muziku, ali sve češće se to svodi više na brutalno kopiranje negoli na autentični muzički izraz koji je inspirisan muzikom iz nekih prošlih vremena.

Prilično je jasno gde leže muzički uticaji benda Island of Love, ali opet to nikako nije brutalno kopiranje uzora, te iako neće svojom muzikom pomeriti granice, svakako nude veoma dobru zabavu, muziku koja ujedno zvuči veoma moćno i savršeno osvežavajuće. Fantastičan debi album za jedanveoma dobar bend, pred kojim je, nadam se svetla budućnost.