Model/Actriz - Dogsbody [2023]

Apr 11, 2023

Model/Actriz

Dogsbody

True Panther / 2023

9.0

Plodovi divljine

Osim u retkim slučajevima nekog recenzentovog vanserijskog dara pripovedanja imperativ obavezne deskripcije svake od pesama ponaosob za mene je oduvek bila gadna smaračina i izlišan proces otaljavanja posla zarad budženja broja karaktera, gde žar vazda suprotstavljenih subjektivnosti gubi na značaju i pada u vodu.

Sa tim saznanjem, te odbijanjem konvencionalnog, privatno sam i ušićario jer smo u redovnim viber - ćaskanjima (Iz koje i nastade ovaj review kao osvrt pri dnu ovog teksta koji je prevazišao gabarite komentara) sa ćerkom došli do oprečnih mišljenja po skoro svim tačkama, osim u to da se fascinantnost ovog dugo očekivanog debija avangardne NY-Bruklinske četvorke koja dejstvuje od 2016 - ne dovodi u pitanje. Album je koherentan u doslednom neurotičnom tkanju građe od frustracija, strahova i pomerenih stanja svesti, ali to i nije novost za muzičku umetnost u uopštenom smislu, i ni na to ne bih nešto naročito da se zadržavam, posebno ako se zna da se radi o ostvarenju za kojim je nastao opšti metež i utrkivanje svih poznatih i nepoznatih i jutjubera i kritičara iz portala i vebzina - anonimnih i etabliranih, ko će ga bolje nahvaliti u smislu konačnog post-punk/noise iskoraka plesne muzike iz višegodišnje stagnacije ka nanovom ful-kul predlošku za puštanje preko modnih revija Fashion TV-a dok šik cice graciozno stupkaju na štiklicama.

Zaplet za mene nastaje neočekivano, sa saznanjem da band u stvari nema ni stranicu na Wikipediji, a da na malobrojnim live YT snimcima retko broje preko dvadeset duša, što znači da iako slavljeni, kao da makar još neko vreme nemaju nameru da zvirnu iz plesnjivih tvrdokornih underground komora iz kojih sve počinje i u kojima se najverodostojnije generiše uobličavanje fragmenta stvarnosti. Ambivalentnost pomame za "spasiocima" sa jedne i nepristajanja na igru sa druge strane, još više dobija na značaju ako se uzme u obzir činjenica koliko se sa mukom dolazi do kompletiranih diskografskih podataka za band čije aktuelno ostvarenje (koje uzgred zbirno po pesmama već nadilazi dosadašnji opus sa vazda (kao moji avatari) nešto umrljanim cover artwork-ovima) definitivno pretenduje za album godine.
Pa kako to da ih mašinerija (još?) nije obgrlila?

i onda kopanje
I komparativna analitika
i indikacija
i enkripcija
i zaranjanje
mmmmm kako je nastalo šta
i šta prethodi čemu
(o albumu ionako može kojekud, ovo je za sve preostale)

otpazi interakciju

ekstravagantno

uznemirujuće

performativno

Nije izlišno i bitno je i valja reći i to da se nusprodukti dekonformizma, dakle hiperventilacija i anksioznost zapravo mogu tumačiti kao klaustofobični talon za privilegovanost hipersenzitive prijemčljivosti gde se okna svesnosti iza kojih dopiru iskre vibrantnog eha večnih čežnji da napredujemo i budemo bolji - otvaraju češće i grade svojevrsni meta-neurosinapički-net od mostova za povezivanje preostalih povremenih i privremenih posustalih trzaja budnosti koji nas kao vrstu teraju da se ipak uspravimo i gazimo dalje.

(Bez problema mogu da zamislim David Bowie-a kako zadovolljno trlja ruke pri preslušavanju ovog materijala, isto kao što smo i mi spokojni u retkim trenucima kada zaboravimo na sebe. Tad demoni sa kojima ćemo morati živeti do kraja isčezavaju na mig drugih kojima je stage arena. Smiraj traje dok traje borba.)

i maestralno i furiozno

Od mladog Mike Patona s' početka devedesetih (pa preko ranog Jonathan Davisa, delimično Chino Morena i eventualno Alexis Marshalla, ali sve to doduše u manjoj meri) nisam uočio vokalistu sa darovitijim scenskim izrazom i koji suverenije tera kako band, tako i publiku do krajnjih granica i lucidne atmosfere na ivici destrukcije i senzualnosti, te ludila i transcendentalne teatarske uglađenosti sa nesputanim erotizmom.

Na tromeđi pomenutih Faith No More (po pitanju pevačeve harizme i talenta), Nine Iinch Nails-a (primetni primalni industrial vajb impakt) i bandova iz nultih godina (njihovih i) ovoga veka poput The Rapture i Liars-a koji su uobličili početne konture sublimativnog biprodukta od punka i dance-a i na koje se u muzičkom smislu ovi "naši" najviše nadovezuju, novonastao je neutabani endemični areal na kojem je iz duboko urovljenih krtola sve bilo spremno za nezaustavljivo bujanje i divljanje novogenerisanog Model/Actriz gustiša koga ćemo moguće je, već koliko sutra prigrliti u ukrasnim saksijama naših prebivališta zbog neodoljive egzotike njegovog jedinstvog cveta koji miriše na raspadanje i trulež.

Adaptibilnost je osnova održanja vrsta.
U predstojećim ciklusima inhibicije i danima za njima, videćemo da li će se sve završiti na sezonskom cvetanju.
Ako bilje rodi - biće to plodovi divljine.
Ako ih probamo, opet će imati vaskrsli ukus poljubaca beskrajno puno puta zakopanih demona
I njihovih i naših.

Oni su: Cole Haden (vocals), Jack Wetmore (guitar ), Ruben Radlauer (drums),
Aaron Shapiro (bass).
Album je: Dogsbody.
Tracklist: 1. Donkey Show 2. Mosquito 3. Crossing Guard 4. Slate 5.Divers
6. Amaranth 7. Pure Mode 8. Maria 9. Sleepless 10. Sun In
Singles/Videos (so far): Mosquito, Crossing Guard.
Label: True Panther Sounds.
Genre (novosklepani upravokreirani): Post Wave.