Suede - Autofiction [2022]

Oct 30, 2022

Suede

Autofiction

BMG / 2022

9.2

Nakon ponovnog okupjanja 2010. godine Suede su objavili tri albuma „Bloodsports“ (2013), „Night Thoughts“ (2016) i „The Blue Hour“ (2018). Sva tri albuma bila su sasvim pristojna izdanja, u kojima se u određenim momentima i pesmama prepoznavao onaj stari Suede iz 90ih, koji je većina fanova i priželjkivala. Ja sam bio jedan od tih, te zbog takvog pristupa, tri albuma iz prošle decenije, iako kvalitetni nisu, baš mi izazvali onaj osećaj kao albumi iz 90ih.

Nakon ovogodišnjeg albuma „Autofiction“ shvatio sam, pre svega koliko sam ja grešio u svojim očekivanjima. Publika koja je volela Suede 90ih, ma koliko se neki od nas opirali da to priznaju, ni blizu nisu iste osobe ko pre dvadesetak i kusur godina, a sami muzičari još manje. Ako je bar deo publike razmišljao kao ja, onda su želeli da Suede načini da se osećamo isto onako kao 90ih. Sami Suede na nekom nivou su to isto i pokušavali, te su njihovi albumi delovali nedorečeno. Delovalo je da tu ima svih potrebnih elementa, muzičkih, lirski i emotivnih, ali ipak nije bilo one finalne glazure koja će ceo doživljaj muzike gurnuti preko granice, kada vas album naprosto oduševi.

„Autofiction“ radi upravo to. Ovo nije album koji otkrije svoju snagu na jedno ili par slušanja. Odmah se da čuti da „Autofiction“ nosi pečat ovog benda od početka do kraja. Zvučni slojevi na gitari i klavijaturi nose prepoznatljivo zavodljivu Suede melodičnost. Ali na ovom albumu teksture gitare Richarda Oakesa su čvrste, energične i režeće, dok Neil Coding na klavijaturama tka eterično romantične harmonije podržane veoma žestokom ritam sekcijom sa bas linijama Mat Osmana koje pršte i Simonom Gilbertom koji tuče po bubnjevima kao nikada do sada u karijeri.

Album otvara „She Still Leads Me On“ koju je Brett Anderson posvetio preminuloj majci. Dinamična, poletna sa muzičke strane, pa ipak iz stihova i Andersonovog vokalnih melodija kulja bol i tuga. Prva pesma uveliko postavlja ton albuma. Andresonov vokal je izvanredan, godine i iskustvo učinile su da njegov glas, zvuči dublje, mračnije ali i dalje savršeno melanholično melodičan, što veoma dobro ilustruje „The Only Way I Can Love You“, dok „That Boy on the Stage“ pokazuje majstorstvo poigravanja falsetom.

„Personality Disorder“ i „15 Again“ nose najviše duha Sueda iz 90ih, dok ova druga nas preplavi svom silom nostalgije za tinejdžerskim danima.

Nakon jedne od dve spore i nežne balade, „Drive Myself Home“ Suede se ponovo uzdižu „Black Ices“ je garažni rock, „Shadow Self“ koketira sa post punkom. Druga balada „What am I Without You?“ smeštena je između dve pesme „It's Always the Quiet Ones“ koja svojim euforičnim, snažnim refrenom čini kulminaciju drugog dela albuma i mračne „Turn off Your Brain and Yell“ koja moćnim rifovima i vokalnim harmonijama donosi emotivnu katarzu.

„Autofiction“ je po svemu trijumfalno delo britanskih veterana, sudar raskošnih melodija i pank energije, kojim Suede pokazuju da još uvek imaju žara i inspiracije da stvaraju vanvremensku muziku, i da nemaju nameru da uskoro stanu.