Dear Comrades! (2020) – ili kako genijalni Končalovski otkiva mračne strane sovjetske politike
Pored gulaga i ostalih sovjetskih zločina u doba komunizma i socijalističkog „blagostanja“ zemlje, dolazi nam još jedna priča (mada manje poznata) o stradanju radnika tokom masovnih protesta, izazvani smanjenjem cene rada i nestašicom hrane, tokom 60-tih u gradu Novočerkasku. Izašli na ulice, demonstranti iskazivali su svoje neslaganje, verujući u svoja prava i slobodu okupljanja, sa trenutnom politikom i reformama koje je sprovodio tadašnji predsednik SSSR-a, Nikita Hruščov (smatran pragmatičnim vladarom i pobornikom destaljinizacije).
Grad u kome se dešava masakr nad radnicima, takođe, se smatra uporištem velikog broja kozaka (nepoverljivi prema komunističkom režimu). Šolohov je u svom romanu „Tihi Don“ podrobnije dao prikaz političkog konteksta ove oblasti, ali u filmu iz ugla Ljudmilinog oca (starog kozaka i monarhiste) dobija osudu da važi za državnog pisca. Dok joj čita o zverstvima koje su počinili komunisti na Donu, Ljudmila mu odgovara da nije moglo drugačije, da je Šolohov o tome pisao i da treba pročitati njegov roman, na šta joj on odgovara:
„da je tvoj Šolohov napisao istinu, niko ne bi znao da je on ikad i postojao“.
Ceo istorijski događaj ispraćen je kroz lik Ljudmile (ujedno i glavne protagonistkinje filma), članice partije i činovnika koji se nalazi negde na sredini hijerarhije komunističke vlasti u gradu. Njena odanost partiji je neupitna sve dok život njene kćerke Svetke, ne bude doveden u pitanje. Ljudmila kao povlašćeni član socijalističkog društva (u kome su svi jednaki a neki su malo jednakiji od ostalih), kao i ostali visoki ili više funkcioneri komunističke partije, dobija osnovne potrepštine iza kulisa mase, koja gladno i nestrpljivo čeka u redu.
Njen lik je pažljivo građen otvarajući mnoga pitanja poput odnosa čoveka i ideologije i koji je to prag preko koga čovekova ubeđenja i principi ne mogu preći. Da li politička ideologija služi kao paravan za skrivanje oportunista i podlaca, radi sticanja materijalne koristi i osećaja sigurnosti ili je to čvrsta stena ideja i nepokolebljivih vrednosti? Da li ideologija služi samo kao potreba da se iz straha u nešto veruje?
Negde pri kraju filma, Ljudmila sva izbezumljena verujući da joj je Svetka stradala na trgu sa ostalim radnicima, govori svom prijatelju, agentu KGB-a: „U šta bih trebala verovati, ako ne u komunizam?“.
Privrženost ideologiji puca onog trenutka kada Ljuda pre svog govora na sednici partije, odlazi u toalet i ne znajući da li je njena kćerka uopšte živa, počinje da se moli: „O dragi Bože molim te pusti je da živi, pusti je da živi molim te“. Marksov manifest biva zamenjen molitvom, a odanost partiji prelazi u Božje ruke.
Film u crno-beloj tehnici približnije dočarava period šesdesetih i sumorne izglede karaktera, zapalih u raljama prošlosti, pseudoverovanja i datog političkog konteksta, pokušavajući da prežive duh vremena ne okrznuti. Ovo nije film samo za ljubitelje umetničkog evropskog filma (sa malo ruskog sentimenta), već za sve promišljate koji postavljaju pitanje individualizma u kolektivističkim društvima, odnosa religije i ideologije, pitanje apolitičnosti i kako pronaći spas u momentima velikih političkih previranja.
