Fontaines D.C. - Skinty Fia [2022]
Dablinskom bendu Fontaines D.C. često se pripisuje statsus glasnogovornika svoje generacije. To je epitet koji je itekako potrebno zaslužiti, što oni jesu učinili sa prethodna dva albuma “Dogrel” i “A Heroes Death”.
Njihov debi album “Dogrel” nastajao je u ranim godinama bend ate je nosio svu onu energiju, anksioznost, nezadovoljstvo i bes, koju mlade godine uobičajeno i nose sa sobom, posebno ako dolazite iz radničkih naselja Dablina. “Dogrel” je bio odličan album, gotovo savršen debi, ali Fontaines D.C. nisu želeli da se previše oslanjaju na uspeh svog prvog albuma i generalno na zvuk koji su na njemu stvorili. Njihov rast i kao muzičara i umetnika, dao se osetiti i na sledećem albumu “A Heroes Death”, i mada bend nije uspeo najasnije da iskleše svoje ideje, ipak je to bio dobar album.
Njihov najnoviji, treći po redu studijski album, “Skinty Fia” jasno pokazuje da se radi o veoma hrabroj petorki, koja eksperimentisanjem, svoj zvuk obogaćuje i proširuje svoje muzičke teritorije. Eksperiment sa svojim zvukom veoma često može da bude ma; sa dve oštrice, da umetnik ne postigne rezultat kakav želi ili da pak publika ne razume to što on želi da prenese. Jasno je da Fontaines D. C. nemaju takvih problema, i pri tome mislim da deluju kao da ih nije briga za to kako će publika prihvatiti, ili šta publika očekije od njih, dok god se to što oni stvaraju njima dopada i njih ispunjava i tera da rade i dalje, što je uvek ispravan stav kada se bavite muzikom.
Deluje da se sam bend tokom godina često tražio inspiraciju u svojoj okolini. Tako je prvi bio potpuno o Dablinu, drugi o životu na turneji, i svom haosu koji to donosi. U međuvremenu svi osim jednog člana benda, gitariste Conora Curleya, preselili su se u London, te je naravno London uticao na jednu dominatno mračnu atmosferu albuma. Ali ne samo London, ovaj album pre svega osvrće se na poteškoće povezivanja sa svojom nacionalnom kulturom i tradicijom, kada živite daleko od domovine, i ponajviše krivice koju osećate zbog svega toga.