Robert M. Pirsig - Zen i umetnost održavanja motocikla
Pisan krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina dvadestog veka, roman američkog pisca Roberta Pirsiga, između ostalog je i jedno od svedočanstava o duhovnim previranjima koja su krajem šezdesetih godina dvadesetog veka mnoge navela na to da ponovo temeljno preispitaju osnove zapadnoevropske misli, pre svega - njenu metafiziku.
Ovo obimno štivo s jedne strane spada u tzv. romane o putu - žanr koji je svoj gotovo kultni status stekao, pre svega, zahvaljujući Keruakovom romanu Na putu, a zatim i nizu tzv. filmova o putu, počevši od Hoperovog Goli u sedlu. U pitanju su narativi koji opisuju iskusva i doživljaje par ljudi dok, manje ili više besciljno, putuju po svojoj ogromnoj domovini, tragajući - ipak - za nečim neophodnim iako neizrecivim, pa i nezamislivim, za nečim što je po Keruaku bilo i ostalo samo TO, tragajući za novim, prosvetljujućim ili isceljujućim iskustvima, pri čemu je njihova potraga implicitno utemeljena na pretpostavci po kojoj putovanje - kretanje, promena mesta, nomadizam kao odsustvo vezanosti za jedno ograničeno područje i kao stalno iskorenjivanje i obeskorenjivanje - znači kako otkrivanje neke tajne (upisane u neispitane ili nepoznate, puste, marginalne predele nacionalne teritorije) tako i duhovnu obnovu, čak i vaskrsenje. Autorski pristupi su, naravno, različiti pa u nekim od tih narativa preovlađuju unutrašnja iskustva protagonista, njiove misli, vizije, osećanja, a u drugima - predeli kroz koje se prolazi, predeli i pejzaži koji postaju ili odraz duha i svesti putnika ili njihov neprijatelj i prepreka. Psihogeografija ili, pak, društvena raznolikost i putovanje kao sredstvo otkrivanja do tada nevidljivih socijalnih slojeva, perifernih ili potisnutih pojava itd.
U romanu Zen i umetnost..., pripovedač kreće na jedan takav put - hodočašće, kako se povremeno čini - sa svojim jedanaestogodišnjim sinom i jednim bračnim parom, od koga se otac i sin u jednom trenutku odvajaju da bi dalje nastavili sami. Međutim, ubrzo postaje jasno da samo putovanje - koliko god da su efektni i sugestivni povremeni jezgroviti opisi vrlo različitih predela kroz koje se voze na svojim motorima, naročito zbog toga što ih vožnja vodi kroz sva godišnja doba, kroz vrelinu, oluju, kišurinu i vetar, kroz razne mirise, kroz bleštavilo sunčeve svetlosti i kroz maglu i tamu - jeste zapravo okvir onoga što pripovedač naziva svojom šatokvom. Šatokva je njujorško jezero po kojem je naziv dobila specifično američka pojava - andragoški pokret u vidu putujućih edukativno-prosvetnih trupa. U pitanju su ili kampovi ili svojevrsni edukativni cirkusi koji su krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, dostigavši svoj vrhunac tokom dvadesetih godina, omogućavali da se širom američkog kontinenta, i po gradićima i selima u unutrašnjosti zemlje, u javnim prostorima, često u parkovima, čuju predavanja na najrazličitije teme i vide kulturni sadržaji za čije stvaranje u tim mestima nisu postojali ni materijalni ni ljudski resursi. Govori, odnosno, predavanja, pa i propovedi - glavni sadržaji prvobitnih šatokvi - bili su u početku prevashodno reformističkog usmerenja; trebalo je da inspirišu, da podstaknu slušaoce da usvoje neku novu misao. To je uprvao ono što i pripovedač Zena... pokušava. Pri tom, kao vešt retoričar (što ćemo saznati da je nekada zapravo i bio, između ostalog) on počinje od neposredne stvarnosti a ona je za ove putnike njihovo prevozno sredstvo - motor od kojeg im na putu sve zavisi.
Veština održavanja motora u ispravnom stanju uvodi u priču raspravu o dvama radikalno suprotstavljenim stajalištima u odnosu na tehniku - klasičnom i romantičnom, čije karakteristike i ograničenja pripovedač detaljno obrazlaže. Esejistički prosede koji, povremeno, uključuje i izvesne šeme, smenjuje se sa beleškama s puta, sa opisima predela i sitnih doživljaja, susreta, svađa, poseta, koji nam postepeno otkrivaju karaktere putnika i njihove međusobne odnose, ostavljajući dovoljno nedorečenih nagoveštaja u vezi sa odnosom oca i sina da održe narativnu napetost. Postepeno, iz pripovedačevih predavanja i obrazlaganja, iz rasprava o nauci i naučnom metodu, izranja lik Fedra i njegova intelektualna drama, njegova neumorna misao, zapletena u svakojake aporije i paradokse, kao i njeni odrazi na njegovu karijeru, njegov porodični a onda i duševni život, postaju glavni predmet pripovesti, dok pripovedač i sin nastavljaju put sami - prvo ka vrhu planina a onda ka okeanu.
I dok se otac i sin voze sporednim, bočnim putevima i stazama razgranate saobraćajne mreže, tek dodirujući ono što pripovedač naziva glavnom Amerikom (Amerikom autoputeva, mlaznih aviona, neprestano uključenih televizora i zavisnosti od spektakla, u kojem su ljudi toliko izgubljeni da nisu ni svesni svog neposrednog okruženja) teče priča o sporednim, bočnim putevima misli kojima je nekada krenuo Fedar, ka onim istinama koje se opažaju samo usput, krajičkom oka, ostajući - barem za druge - periferne i manje vredne pojave. Fedar je, inače, jedan od likova iz Platonovih filozofskih dijaloga, jedan od Sokratovih sabesednika, jer antička misao - kao temelj zapadnoevropske filozofije - jeste i temelj do kojeg dvadesetovekovni sofist-retoričar mora da dopre da bi iznova, možda i na njegovim ruševinama, promislio čovekov položaj u svetu i čovekove odnose prema drugim ljudima, stvarima i pojavama. Povratak starogrčkoj arete ili postmoderna dekonstrukcija binarnih opozicija koja u svakoj stvari nalazi i klicu njene suprotnosti? Sablasna figura Fedra sve više potiskuje osnovnu priču i dok se u prošlosti njegova misao sve više zapetljava u nerazmrsivo tkanje istorije zapadnjačke filozofije i njenih mogućih korektiva u načelima istočnjačke mudrosti, dotle se u sadašnjosti sve više razvija napetost u odnosima između oca i sina, koja kulminira u sceni na obali okeana - gotovo mitskoj - konačnom potvrdom Fedrovog identiteta i Fedrovog lucidnog ludila.
Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub Knjigoljubaca.
