Strašnu knjigu je napisao Damir Karakaš. U njoj pripoveda o događaju koji mu je obeležio život. Vraćajući se iz šetnje, na okretnici tramvaja, nepoznata lica ga prebijaju do smrti. Događaj je jedva preživeo, taman toliko da može o tome da posvedoči u knjizi, na način koji samo najveći pripovedači to umeju. Bez detaljnih opisa napadača, bez senzacije: pogledajte šta mi se desilo (foto)(video), vešto izbegavši sve zamke patetike i angažovanosti, Damir Karakaš je u „Okretištu“ ispisao svoje najintimnije stranice, podižući priču o nasilju, zlu i strahu na univerzalni nivo.

Dok čitate „Okretište“, neprestano se provlači poređenje sa francuskim piscem mlađe generacije Eduarom Lujom, koji je u svoje dve knjige objavljene kod nas („Istorija nasilja“, „Gotovo je sa Edijem Belgelom“) takođe imao za temu doživljeno i proživljeno nasilje, ali u potpuno drugačijem narativu. Eduar Luj stalno razmišlja o osveti, piše tužbe, okrivljuje nakaradno društvo koje je iznedrilo nasilnike, jasno upire prstom u zajednicu. Kad čitamo Eduara Luja, tačno možemo da zamislimo napadače, znamo kakvi su ti ljudi, šta ih okružuje, prepoznajemo matrice u njihovom ponašanju i mišljenju i znamo protiv koga se borimo, ili koga izbegavamo ako nam to više odgovara. Znamo tačno ko su krivci i navijamo zdušno da budu kažnjeni (kad-tad).

Međutim, kod Karakaša toga nema. Priča je gotovo biblijska – u njoj neko zlo, iz čista mira, bez ikakvog razloga, razara život koji živite i koji više bez njega ne možete da sastavite. To zlo gotovo uvek vreba da vas ščepa i unakazi do smrti. Leži ispod kreveta dok spavate, vozi se iza vas u praznom tramvaju. Čini vas nervoznim, u odnosima sa najbližima – disfunkcionalnim. Sveže rane svedoče o tome šta vas čeka, a dobro znate da može i gore. Uvek može gore.

 

Banalnost zla

 

Reč zlo potiče od staroslovenske reči, čiji koren leži u indoevropskom „ghuel“, a što u prevodu na naše jezike znači: krivo, krivina, skretanje sa dobrog puta. Sam naslov romana korespondira sa etimologijom, a struktura romana je dramska, čime se na sintaksičkom, unutrašnjem planu pojačava tenzija, koje inače u retorici nema..

Na samom početku, što je ekspozicija ove priče, mi smo u Liki. Otac ga tuče, majka šalje kod bake i deke. Deka mu poklanja bajonet sa kojim su preci neustrašivo jurišali na neprijatelje, zbog čega mi u već prvim redovima jasno učitavamo jako, muško, porodično nasleđe, koje ne čine kukavice i slabići. Na prvim stranicama vidimo i veliku ljubav prema majci i baki. Jaka vezanost za majku pokazaće se i u razgovoru iz bolnice, gde ona, ništa ne znajući o napadu, predoseća sinovljevu, zamalo, smrt.

Drugi deo, zaplet, počinje u bolnici posle napada, svest se vraća, pokreti su suženi, samo misao luta, neusaglašena sa telom, jača od fizičkih ograničenja. I dok misao ne propušta da napravi razliku između želje koja je znak slabih i volje, koja je osobina jakih, dotle telo samo u sećanjima pronalazi pokrete koje može da napravi.

Preporuka