Caveman - Smash [2021]
Bruklinski kvinter Caveman do sada su objavili 4 albuma „CoCo Beware“ (2011), „Caveman“ (2013), „Otero War“ (2016) i ovogodišnji „Smash“. Oni su jedan od onih bendova koji na svojim sasvim prosečnim albumima uvek ima bar po jednu izvanrednu pesmu.
Njihov prvi album „Coco Beware“ je iydao sam bend, ali su sasvim dovoljno skrenuli pažnju na sebe i ubrzo nakon objavljivanja dobili su ugovor sa izdavačkom kućom Fat Possum. Drugi abum „Caveman“ je upravo primer koji sam naveo gore. Sasvim prosečan sa par odličnih pesama kao recimo „In The City“.
„Otero War“ je sa druge strane potpuno neupadljiv album. Caveman su tada želeli da iskoriste popularnost boss gaze pravca, pa je sam album dosta naginjao ka zvuku The War on Drugs i njihovom album „Lost in the Dream“, i sam album, iako ni malo neprijatan za slušanje, previše brzo bledi iz sećanja.
Njihov četvrti album „Smash“ dobio je naziv po nadimku rođaka pevača Matthewa Iwanuse, koji je preminuo pre izlaska albuma. Zvuk ovog albuma je mekan i harmoničan kao i svi prethodni, ali mešanjem synth popa 80ih sa indie rock zvukom ovog milenijuma, uz veoma dobre melodije, lagane i lepe za slušanje, Caveman su uspeli da stvore svoj najbolji album do sada.
„Helpless“ je odličan, synth pop hit, prepun svetlih melodija, kako na sintisajzerima tako i veoma dobrim harmonijama Iwanusinog vokala. „You Got a Feeling“ i „Awae For a Week“ , su primeri dobrih pesma sa albuma koje se zvukom oslanjaju na pomenut boss gaze pravac. Kad Caveman pogode metu onda je pogode gotovo u centar, gorko-slatka, setna atmosfera oslikana gitarama, sintisajzerom i vokalom i na njima sve paše baš kako treba, nema ni momenta više niti bilo šta nedostaje.
„Like Me“ kojom bend otvara albuma kreće laganim klavirom i vokalom da bi na drugoj polovini dodali još nekoliko zvučnih slojeva koji su atipčni za zvuk ovog benda do sada, poput recimo zvuka gitara ili malo upadljivije ritam sekcije koja je kod Cavemana nekako uvek u drugom planu.
„River“, „Bellocell“ ili „Don't Call Me“ su primeri onih pesama ovog benda, gde je jasno da imaju odlične ideje i stvaraku zaista dobre zvučne detalje, ali na kraju, iako su pesme iznad prosečne uvek im nedostaje još neki mali detalj da bi bile odlične.
„Smash“ ima svojih bledih trenutaka, ali su oni u senci onih dobrih i svetlijih, što ga čini veoma prijatnim za slušanje i svakako najboljim albumom u diskografiji ovog benda.
