Ma Belle, My Beauty [2021]
Ponekad se čini da je dovoljno da za lokalitet filma odaberete egzotične ruralne predele južne Francuske, i da je to već dovoljan recept i garant kvaliteta filma, jer ostaje samo da stil i narativ prilagodite terenu i ljubitelji sedme umetnosti dobijaju garantovanu vizuelnu zabavu.
Jedan takav film svakako je Ma Belle, My Beauty, prvenac Merion Hil (Marion Hill), autorke koja je zasijala na ovogodišnjem Sandens Festivalu, ostvarenjem koje uspešno spaja lirsku estetiku Remerovih drama sa poetikom filmova naslonjenih na efektivu muzičkih sekvenci.
Bračni par džez muzičara Berti i Bred kao odredište sopstvene, idilične i kreativne utopije bira jug Francuske, ali nakon smrti svoje majke Berti zahvata anksioznost, te je tako neupotrebljiva u projektu koji im je potpomogla izvesna Švajcarska instutucija kulture, pa joj njen (uspešniji) suprug kao meru ozdravljenja perfidno nameće reminiscenciju lezbejske veze iz prošlosti sa Lejni, koja iznenada dolazi u posetu.
Ma Belle, My Beauty se sporo, ali efektno razvija, i Merion Hil maksimalno koristi prostornost i egzotiku eksetrijera kako bi pružila priliku glumcima da razviju karaktere i prirodno eksponirali ljubavni trougao u kome niko nije nevin i svako ima svoje male interese, a na bizaran način se klupko odmotava u pravcu koji je Bred projektovao, i to bez naročitih posledica po njegov brak, koji čak iz relativne nestabilnosti prelazi u fazu poslovične efektive.
Merion Hil i njeno debitantsko ostvarenje jeste delo za filmske sladokusce i audiotorijum spreman da naoštri čula i otvori čakre, i da povremene nesavršenosti i narativne diskurse autorke razume kao eksperimente sa formom, ali je opšti zaključak da autorka ima njuh za kvalitetan sineastički obrazac, pa tako i Ma Belle, My Beauty, iako se poigrava s formom, na kraju ispunjuje suštinu, što filmskim čistuncima može biti dovoljno, ali za malo više dramskih ludorija Hilova će ubuduće morati da inputira dozu odvažnosti i bezobrazluka.