My Son [2021]
Sa nestrpljenjem smo čekali da vidimo taj famozni triler u kojem Džejms Mekavoj glumi bez scenarija, oslanjajući se na improvizaciju u konstruisanju svog lika. “My Son” (2021) potvrđuje Mekavojevo glumačko umeće u koje nas je uverio još u “Split” (2016), “Glass” (2019), a i ranije. Ali, na žalost, čak ni on ne uspeva da spase ovaj film od ostatka njegovog scenarija.
Naime, francuski reditelj Kristijan Karion poželeo je da svoj pređašnji film, “Mon garçon” (2017), o otmici deteta i ocu koji ga traži, snimi ponovo, na engleskom jeziku, smeštajući radnju u predeo Škotske. Ideja da vodeći glumac u ovoj verziji radi bez prethodno pročitanog scenarija, jeste ono što je u najvećoj meri promovisalo film i što, na kraju, treba da nam ga „proda“.
Sama zamisao zvuči zaista sjajno – ostvariti efekat iznenađenja istovremeno kod glumca i kod gledaoca, dok zajedno tragaju za odgovorima. Želja da se dobije instinktivna glumčeva reakcija u jednom trileru može rezultirati uspehom ukoliko ste, naravno, angažovali nekoga ko je kadar da izvede takav poduhvat. Što se tiče kastinga, Karion nije pogrešio, te se interpretacija Mekavoja izdvaja kao najveći (jedini?) kvalitet ovog ostvarenja.
Prvi problem filma je u prepoznatljivosti teme. Otac dečaka, Edmond (Mekavoj), od bivše žene (Kler Foj) saznaje da im je sedmogodišnji sin nestao iz dečjeg kampa nakon čega nastupa potraga koju će, u nastavku, na sebe preuzeti sam otac, spreman na sve. Priču pokušavaju da začine ženin sumnjivi novi partner (Tom Kalen), kao i skeptični inspektor Roj (Geri Luis). Ni to što tematski nije baš inovativan, ne bi nam toliko smetalo da je „My Son“ bolje koncipiran. Jer, ima se utisak da do polovine gledamo jedan prilično dremljiv, pravolinijski film bez naročitih događanja, a od polovine smo u donekle uzbudljivom trileru koji uspeva da probudi napetost i neizvesnost. Umesto da već na početku ponudi nekoliko udarnih detalja i predoči nam zaplet, film zapada u nepotebne dijaloge, raspričanost i razvučenost. Izlazi da replike koje izgovara ostatak ekipe, nisu ništa sadržajnije od onih koje Mekavoj improvizuje u trenutku.
Predeo u koji je radnja smeštena dobro korespondira sa tematikom filma i na tom nivou je postignut uspeh. Fotografija je ovde nesumnjivo još jedan veliki plus.Tmurni oblaci se nadvijaju nad planinskim krajolikom, a konstantnu kišu i hladnoću gotovo da možete da osetite. I taj osećaj jeze odgovara jezi u samim likovima koji proživljavaju košmar.
Paralela sa „Taken“ (2008) nije izostala u dosadašnjim recenzijama i rekli bismo da se u odnosu na ovaj, sada već klasik sa Lijamom Nisonom, „My Son“ pokazuje kao jedan mali film, pre svega u produkcijskom smislu, a i sa razlikom u tome što ovde imamo običnog čoveka, oca bez „posebnog seta veština“ da se suprotstavi kidnaperima. Dakle, priča je realističnija, što bi filmu trebalo da dâ jednu emocionalniju dimenziju, ali nažalost, slab narativ guši njegove mogućnosti.
Mnogo toga u ovom trileru ostaje nedorečeno, kao između ostalog i razlog iz kojeg je istraga otmice obustavljena i ko zapravo stoji iza zločina. Da ne pominjemo da i o samim junacima na kraju filma ne znamo ništa više nego na početku. Fali građe za njihovu uspešnu karakterizaciju. Ne uspevamo da razumemo Edmonda, niti da doživimo njegov lik odsutnog oca, jer se portretisanje svodi na nekoliko puta ponovljenu konstataciju da je morao da putuje zbog posla. U bilo kojem žanru da se nalazimo, kada se tematizuju porodični odnosi, trebalo bi da imamo kompleksnije postavljenu sliku jer, jednostavno, ima prostora za to. Ima prostora i za više emocije u prikazivanju međusobnih odnosa jer time bi se u nastavku pojačala strepnja kod gledaoca ako govorimo o trileru. Pogotovo ako se radi o malom filmu, kao što je „My Son“, jer adut takvih ostvarenja je upravo ciljanje na osećaj i sposobnost da se saživimo sa likovima.
Na kraju, ostaje žal što jedan dobro zamišljen projekat nije pretvoren u bolji film. A Džejmsu Mekavoju ćemo zabeležiti jednu peticu za trud.
Recenzija je originalno objavljena na sajtu Mad about Cinema.
